Za Kapetan Mišu jedni kažu da je bio velikigospodin,
drugi da je bio skorojević, a i jedni i drugi da je bio
biznismen velikog stila

Kapetan Miša i turski brodari:

DA SE TURSKIM LAĐAMA
ARAPI NE DAJU

piše: Mirjana Marinković

Zakup solskih okana u Vlaškoj i Moldaviji bio je "posao veka". Knez Miloš nije propustio da na njega stavi monopol. Posle kneževe abdikacije, Kapetan Miša postaje zakupac i jedini snabdevač Srbije solju. Kad su turski trgovci pokušali da trguju morskom solju, Kapetan Miša ih je blokirao na Đerdapu. Nije im davao konje da prevuku svoje lađe

Istoričari i biografi znamenitog Kapetan Miše Anastasijevića, od Milana Đ. Milićevića, Matije Bana, Slobodana Jovanovića do Petra Milosavljevića, izrekli su sud o ličnosti i delatnosti jednog od najvećih sprskih trgovaca, bankara i dobrotvora DžIDž veka.

Ocene o liku ovog velikana novije srpske istorije kreću se od nadahnute sentence Matije Bana da je "bilo i biće u svako doba ljudi, koji se svojim svojstvima i vrlinama toliko ističu iz reda običnih ljudskih stvorova da se popnu svijetu na ugled", preko uravnoteženog stava Petra Milosavljevića da je "za svoje vreme, Kapetan Miša Anastasijević bio pravi gospodin i biznismen velikog stila", do pomalo ironične i nadmene istoriografske opaske Slobodana Jovanovića da je Kapetan Miša "sa bogatstvom koje je stvorio, kao svaki skorojević, dobio apetit da bude viđen i poštovan i da uđe u red gospode".

Životni put Miše Anastasijevića, put od po nuždi učitelja, preko dućanskog pomoćnika, tegljača lađa uz Đerdap, carinara, podrumara, trgovca stokom i jelenskim rogovima, do trgovca pa i veltrgovca solju na Balkanu, simbol je rasta i napretka ne samo novostasalog trgovačkog sloja obnovljene Srbije, već i njenog poleta posle završetka Drugog ustanka 1815. godine, kada je odlučno, ali oprezno i mudro, zakoračila ka ekonomskoj i političkoj nezavisnosti.

"Jedini solski velikokupac na Dunavu i Savi, od Siska pa do Crnog mora"

Želja nam je da ovom prilikom dodamo jedno zrnce istine, jednu iskru svetla tom životnom putu kome su se divili savremenici, a kojim su se dičili potomci, sagledavanjem odnosa između Kapetana Miše i turskih brodara -- trgovaca iz Vidinskog pašaluka, a na osnovu njihove žalbe vidinskom paši.

Žalba vidinskih trgovaca solju je pisana na turskom jeziku i, nažalost, nema oznaku datuma. Na osnovu podataka iz žalbe, mislimo da potiče iz 50-ih godina prošlog veka, tj. iz vremena kada je Kapetan Miša praktično u svoje ruke preuzeo celokupnu trgovinu solju, tj. uvoz iz Vlaške i Austrije u Srbiju, kao "jedini solski velikokupac na Dunavu i Savi, od Siska pa do Suline na Crnom moru".

U uvoznoj trgovini Srbije u prvoj polovini DžIDž veka uvoz vlaške soli stajao je na prvom mestu. Ova neophodna životna namirnica ubrzo je posle Drugog srpskog ustanka, a naročito posle rusko-turskog rata 1828-1829. godine i izdavanja hatišerifa Srbiji o nezavisnoj unutrašnjoj upravi 1830. postala izvor najsigurnijih prihoda. Zbog toga je zakup solskih okana u Vlaškoj i Moldaviji, po pravilu, bio predmet državnog monopola ili "monopola brojnih krunisanih i polukrunisanih i njima sličnih glava". Iz tih razloga najveći zakupac vlaške soli posle rusko-turskog rata 1828-1829. postao je knez Miloš Obrenović, čiji trgovački nerv nije propustio da se upusti u ovaj unosan i siguran posao. Miša Anastasijević javlja se kao knežev pregovarač i potpisnik ugovora sa tadašnjim glavnim zakupcem vlaških okana, baronom Stefanom Mejtanom 1836/1837. godine.

Godine 1847, osam godine posle abdikacije kneza Miloša, Kapetan Miša postaje direktan zakupac vlaških solana u ortakluku sa Aleksom Simićem. Zadivljujuću trgovačku karijeru otpočeo j 1851. godine, kada je postao jedini snabdevač Srbije solju, s tim što je, u nedostatku kneževskog dostojanstva i uticaja, beskompromisno pribegavao monopolisanju i gušenju svake konkurencije.

"Ovde cvanciki za sol padaju kao kiša"

Upravo o tome svedoči pomenuta žalba vidinskih trgovaca. Oni se žale paši da su od pre nekoliko godine, tj. od vremena kada je Kapetan Miša preuzeo vlašku so "ostali prikraćeni u poslovanju sa njom", ali da su prionuli na posao sa morskom solju. Uprkos tome, Kapetan Miša je i to osujetio tako što je za vuču svojih brodova počeo da koristi konje, "te dok se svi njegovi brodovi na izvuku iz Đerdapa, roba ostalih trgovaca i dan i noć biva zadržavana na Dunavu". Na kraju, trgovci mole pašu da dozvoli da se i za njihove lađe počnu koristiti odgovarajuće oznake kako bi se njihova roba uspešno i bezbedno prevozila. Posebnu vrednost ovog dokumenta predstavljaju potpisi i pečati (njih 29) vidinskih trgovaca, koji ovom prilikom po prvi put otkrivaju identitet ovih ljudi pred očima nauke, premda su imena nekolicine turskih trgovaca solju ranije utvrđena.

Ponašanje Kapetan Miše Anastasijevića, protiv čega protestuju trgovci brodari, nije bilo neouobičajeno za svoje vreme i nije predstavljalo izuzetak.

Još 26. jula 1829. godine Aleksa Simić, knežev ortak i činovnik, pisao je:

"Ovde za sad padaju cvancici za sol kao kiša, a uveren sam da će tako i za svagda ostati, dok god je sol samo (podvukla M.M.) u vašoj ruci". U suzbijanju konkure-ncije u trgovini solju na Dunavu, knez Miloš je pisao Aleksi Simiću 4. aprila 1832. godine:

" Što mi savetujete da istom paši (tj. vidinskom) pišem za lađe koje s solju k nama idu, odgovoram da mi politika ne dopušta zatvarati vode; no toliko sam učinio i zapovedio Tenki da istim lađama potrebni arapa ne daje, čim će se one i morati zadržati u Porečkoj Reci..."

Sedamdeset lađa, devet spahiluka, 10 hiljada ljudi . a sirotim devojkama broj se ne zna

Prema tome, držanje Kapetan Miše prema konkurentima iz Vidinskog pašaluka bilo je svojevrsna demonstracija trgovačke moći i one sebičnosti i lukavstva neophodnih da se u ono vreme dođe do bogatstva. O nevoljama Turaka i Bugara zbog Kapetan Mišine apsolutne vlasti nad prometom soli na Dunavu podatke je ostavio i Matija Ban:

. A sad evo i taj njihov kapetan Miša došao u zemlju vlašku da kupuje so, od koje Podunavlje življaše; pa ne samo da prodaju so po što hoće, nego je i prevozi na svojim lađama, a Turci i Bugari hoće da pomru od gladi".

Pedesetih godina DžIDž veka, u vreme učvršćivanja trgovačke imperije na Dunava i velikog poslovnog uspona, vidinski Turci su trpeli velike štete zbog isključivog prava kapetana Miše na eksploataciju i trgovinu rumunskom solju, na osnovu sporazuma sa vlaškom vladom. To je bio povod da se za vreme Krimskog rata 1853-1856. godine kapetan Miša optuži da vrbuje dobrovoljce za rusku vojsku i tako ovaj nedostižni konkurent istisne iz poslovanja sa solju. Diplomatskom akcijom Ilije Garašanina, velikog prijatelja Miše Anastasijevića, uz pomoć francuskih poslanika Renoara i Segira, optužebe vidinskog paše i turskih trgovaca nisu urodile plodom.

Žalba vidinskih trgovaca iz 50-ih godina prošlog veka potvrđuje da se slavljeni dobrotvor i privrženik svoga otečestva, a nadasve dušebrižnik za koga se "ne zna broja sirotim devojkama, koje je on udomio, ni malim trgovčićima, kojima je pomogao, niti ostarelim trgovcima koje je izdržavao" u svome poslu nije mnogo osvrtao za sobom.

Vidinski trgovci bili su isuviše sitan ulog na putu ka stvaranju "prve sprske multinacionalne kompanije" sa njenih 10 000 ljudi, 23 filijale - tzv. komarašije i najmanje 74 lađe uz devet spahiluka u Vlaškoj.