SRPSKO NASLEĐE
   ISTORIJSKE SVESKE
   BROJ 11NOVEMBAR 1998.
SRPSKO NASLEDJE

OPSTADOSMO U VREMENIMA TRUDNIM I NUŽNIM

Srpska Sveta Gora:
Devet manastira Ovčarsko-kablarske klisure

piše: Miloslav Vasiljević Od većeg broja manastira, metoha i skitova, u klisuri između Ovčara i Kablara koji "silom propustiše šumnu Moravu", mnogi ne nadživeše vekove turskog ropstva, buna i ustanaka, ne odoleše raznim vojskama, domaćim i stranim. Ostalo ih je samo devet. Ovčarsko-kablarsku klisuru odavno su nazvali Srpskom Svetom Gorom, i ona pretrajava i istrajava vekovima okađena tamjanom, natopljena usrdnim danonoćnim molitvama podvižnika, i kad osluškuje tišinu, namernik kao da iz daljine čuje zvuk klepala - ovde su se oduvek dodirivale dve Srbije: zemaljska i nebeska.

"Gordi Rudnik i ljupki Kosmaj pravi su ponos Šumadije. Kad ih god Šimadinac ugleda, on se mora setiti svojih junačkih predaka koji u tim planinama i njihovim ograncima začeše i počeše ostvarivati veliku misao oslobođenja Srbije.

Sasvim drugačiji utisak čine na osetljivu dušu Šumadinčevu veličanstveni Ovčar i Kablar, što smelo ističu svoje vrhove u oblake. Oba ova brda, što na silu propustiše šumnu Moravu, da im svojim tokom raskine zajedničku vezu, bude još i danas u duši Šumadinčevoj neku tajanstvenu žudnju i duboko osećanje pobožnosti. Uzrok tome su onih osam manastira, što su rasuti po stranama i podnožju Ovčara i Kablara".

D. S. Milutinović, 1998.

"I Srbija ima svoj Monferato i svoj Atos", pisao je Feliks Kanic 18. juna 1860, "samo on nije ni kao prvi, koji je iz zemlje iznikao poput visoke kupe okružene brežuljcima, ni kao drugi, koji kao planinska katedrala anatolskog hrišćanstva - gospodari valovima Strimonskog zaliva; u dubokoj klisuri između Kablara i Ovčara leže na obe obale reke po četiri manastira, sa svojim pričama o nekadašnjim čudima, tako skriveni od pogleda prolaznika da retko kad stranac zaluta u njih."

Manastir Trojica (detalj kupole): Iguman manastira Trojice bio je Jelisej Popović, ravnogorac i stradalnik kome se grob ne zna

"Na putu Čačak-Užice", piše arhimandrit Jovan Radosavljević, "Zapadna Morava, probijajući se između planina Ovčara i Kablara, gradi živopisnu i možda najlepšu klisuru u Srbiji. Krajolik svojom lepotom i divljom prirodom podseća na Svetu Goru Atosku čiji su kaluđeri, pobegavši prilikom katalonske najezde početkom IV veka, osnovali mnoge manastire po Balkanu. Podigavši manastire u Ovčarsko-kablarskoj klisuri svetogorski monasi joj nadenuše ime Nova ili Mala Srpska Sveta Gora. Oni su u manastire uvodili svetogorski red i poredak koji se i danas poštuje. Neki od manastira su podignuti, prema predanju, posle poraza na Marici 1371. godine kada je veliki broj monaha pobegao iz Svete Gore u Srbiju".

Za vreme vekovnog robovanja pod Turcima Srpska Sveta Gora je centar pravoslavne vere i prosvete. Manastiri su opstajali u "vremena trudna i nužna" (blagoveštenski natpis) čuvajući nacionalnu svest porobljenog naroda.

"Nećemo pogrešiti", veli letopisac, "ako kažemo da je Srpska Sveta Gora okađena tamjanom uz usrdne danonoćne molitve podvižnika-kaluđera za spas i slobodu srpskog naroda; sva ona napojena je suzama stradalnika i orošena svetom krvlju mučeni-ka i neznanih junaka-boraca za Krst Časni i slobodu zlatnu".


SVETI NIKOLA,

zvani Čudotvorac rođen je u Likiji u Maloj Aziji. Obavljao je dužnost arhiepiskopa mirlikijskog. Prisustvovao je Prvom vaseljenskom saboru u Nikeji gde je osudio Arijevo učenje. Upravljao je crkvom i činio čudna i dobra dela sve do smrti 345. godine. Umro je 6. decembra (po starom kalendaru) i taj dan se slavi kao zimski Sveti Nikola - Nikoljdan. Po novom kalendaru slavi se 19. decembra. Smatra se najvećom morskom silom i zaštitnikom mornara. Pred najezdom muslimana mošti svetog Nikole su prenete u Bari. Prenos moštiju slavi se 22. maja (9. maja), a naziva se letnji Sveti Nikola.


O manastirima Ovčarsko-Kablarske klisure kroz istoriju su pisali Vuk Karadžić, Joakim Vujić, Nemac Feliks Kanic, i Đura Daničić.

U Srpskoj Svetoj Gori od kada su je opisivali Vuk, Joakim Vujić i Feliks Kanic, nije se mnogo toga promenilo, osim što kroz klisuru prolaze put i pruga i svojom bukom remete vekovnu tišinu ovčarsko-kablarskih manastira.

"... ja izjavljujem da između Ovčara i Kablara, kao i u ostalim srpskim manastirima, stvari stoje sasvim drukčije: tamo nema ni loših ni dobro urađenih biblioteka, ni učenih ni neukih bibliotekara. Kao svi stanovnici istočnih manastira, i srpski kaluđeri pripadaju redu svetog Vasilija. U njemu se, s obzirom na slabiju ili jaču težnju za povlačenjem, razlikuju tri kaluđerska stepena: žitelji manastira, anahoreti i askete. Ako žitelji Manasije, Ravanice i Studenice pripadaju prvoj kategoriji, ja bih kaluđere koji žive daleko od sveta u manastirima Ovčarsko-kablarske klisure ubrojao u drugu i treću vrstu. Klisuru Morave traže obično samo oni ljudi koji hoće da raskinu veze sa društvom, koji teže da pobegnu od njega. S jednim ili dvojicom istomišljenika, ili potpuno sami, žive oni u kućicama ukleštenim među stenama, s nešto malo ziratne površine pod kukuruzom, jabukom ili šljivom, vinovom lozom ili povrćem, usred šumskog zelenila i grmlja. Osim udaraca klepala, radnim danom nikakav zvuk ne remeti svečanu tišinu koja vlada svuda unaokolo; svetska buka ne dopire preko visokih kupa Ovčara i Kablara, 'čobanina i bačvara'. Bez više težnje ka znanju, ali i ne uznemiravajući državu i društvo svojim potrebama, predani radu i molitvi, čas sa ralom, čas sa biblijom u ruci, verni prvobitnim pravilima reda svetog Vasilija, ovi isposnici su nas zadivili svojom jednostavnošću, kontemplativnošću i slobodoljubivošću. Ovi verni sledbenici velikog kapadokijskog učitelja vizantijskog hrišćanstva verovatno će moći, neometani od svetovnih vlasti, da neguju duhovne vrline, da se usavršavaju u asketskom samosavlađivanju i da se klone od svetovnih stvari sve dok se podno Ovčara ne izgradi jedan dobar put, koji sam 1860. uzalud tražio na Kipertovoj karti. A to nije tako daleko!" (Kanic, Feliks Filip)

Od većeg broja manastira, metoha i skitova koji su u kraju postojali, vekove pod turskim ropstvom, bune i ustanke, razne vojske - domaće i strane i period posleratne izgradnje nadživelo je devet manastira. Kada putnik ide uz Moravu prema Užicu može posetiti sledeće manastire: Sveto Vavedenje, Sveto Jovanje, Sveto Vaznesenje, Sveto Nikolje, Sveto Preobraženje, Sveto Blagoveštenje, Manastir Svetog Ilije - Ilinje, Sveta Trojica, Manastir Sretenje.

 


VAVEDENJE

spada u Bogorodične praznike. Praznuje se 4. decembra (21. novembra). U narodu se praznik naziva još i Prečista, a slavi se u spomen na događaj kada je Sveta Marija uvedena u hram i posvećena Bogu. Roditelji njeni, Joakim i Ana dugo su bili bez dece. Jednog dana Ani se javi anđeo Gospodnji i kaza joj da su njene molitve uslišene i da će uskoro postati majka. Tada se zavetova da će dete posvetiti službi u hramu Gospodnjem. Kada je Mariji bilo tri godine Joakim i Ana je povedoše u jerusalimski hram. Devojčica je sa lakoćom prešla 15 stepenika do ulaska u hram. Tu je sačeka prvosveštenik Zaharije (otac Jovana Preteče) i posveti je na služenje Bogu.


Vavedenje

Kneževa tapija sa sinorama metoha

Ovaj manastir nalazi se na samom ulazu u Ovčarsko-kablarsku klisuru, osam kilometara daleko od Čačka sa desne strane Zapadne Morave. Crkva se nalazi između reke i glavnog puta koji vodi za Ovčar Banju. Poreklo ovog manastira je nepoznato. Prema pričama koje je zabeležio Vuk Karadžić, a na koje se oslanja i Joakim Vujić, manastir su podigli sveti Sava i njegov otac Simeon.

Legenda kaže da je njihov sluga gradeći manastir od svakih kola ostavljao po jedan kamen u polju gde se sad nalazi Čačak. Od tog kamena počeo je da zida crkvu. Kad bi ga prolaznici upitali šta radi, on bi odgovarao:

"Eto, čačkam nešto!".

Tako je Čačak, po narodnom predanju dobio ime.

Današnja Čačanska crkva (nekadašnji manastir Gradac) zadužbina je Nemanjinog brata, kneza Stracimira. Manastir Gradac je pripadao "kraljevskim manastirima". Pored njega, tim manastirima pripadali su: Studenica, Hilandar i Đurđevi stupovi. Ta četiri manastira su, Žičkim zakonikom koji je izdao Stefan Prvovenčani, dobila autonomiju i bili nezavisni od episkopije.

Stari manastir Jovanje porušen je 1954, a od istog materijala podignut novi - mesto starog manastira je potopljeno zbog dizanja brane u Međuvršju

 

Za turske vladavine Gradac je bio pretvoren u džamiju, pa je njegovu funkciju preuzeo manastir Vavedenje. Pošto se nalazi blizu puta manastir je više puta paljen i pljačkan. Nakon seobe pod Arsenijem III Čarnojevićem manastir je opusteo.

Iz mineja za mesec jul, koji se čuva u manastiru, može se pročitati da je manastir obnovljen 1797. godine, sto godina nakon što je bio zapušten.

Za obnovu manastira najviše je zaslužan pop Milo Vujović iz sela Trnave, koji se kasnije zamonašio i dobio ime Melantije.

Kada je Vuk Karadžić posetio manastir, godine 1820, u njemu je bilo tri kaluđera. Do 1872. godine kada je manastir Vavedenje postao mirska crkva, kroz njega je prošlo mnogo monaha. U narodu ovoga kraja najlepše uspomene je ostavio jeromonah Mojsej Stefanović. On je jedno vreme bio starešina manastira. Na hadžiluk je išao 1866. I danas se jedan deo Pakovraćkog polja, koji je on kupio zove "Adžijina njiva".

Manastir Nikolje na fotografiji i u linorezu Ivana Lučeva: Ovaj manastir igrao je veliku ulogu u doba posle sloma Prvog srpskog ustanka, kad je bio sklonište narodu (tu je i knjaz Miloš krio svoju porodicu)

 

Za vreme vladavine knjaza Aleksandra Karađorđevića, u aprilu 1847. godine razgraničeno je manastirsko imanje i manastir je dobio tapiju koja se danas čuva u manastirskoj arhivi. Deo tapije koji opisuje manastirska dobra glasi:

"Od Unke kod stjene Presjelice kod vode Sigavca, pa s Unke na Unku uz Jarugu do Unke oko bresta, mlečike, pa oko bukve, rasta i kruške, do u Baru, na grušnicu, odavde u beli potok i niz ovaj u sastavke, odakle putem na Marinkovića vinograd, pa na Lipu i Unku na drugom ćošku rečenog vinograda, odavde okolo uparloga manastirskog k umci kod groblja i vencem ispod vinograda Jovana Tomića u grab i dugačku urvinu i stranom ispod voćnjaka Radisava Divljaka, te u lesku na obali druma kod Morave i uz ovu do prosjelice.

 


SVETI JOVAN PRETEČA

je poslednji veliki prorok. On je sin prvo- sveštenika Zaharija i Jelisavete. Oni su već bili stari kada se Zahariju javio arhanđel Gavrilo i rekao da će se u Jelisaveti začeti preteča Hristov, i taj dan se slavi kao Začeće svetog Jovana i pada 6. oktobra (23. septembra). Rođenje svetog Jovana praznuje se kao Ivanjdan 24. juna (7. jula). Sveti Jovan je krstio Isusa Hrista u Jordanu i taj praznik se naziva Bogojavljenje. Sutradan po Bogojavljenju je Sabor Svetog Jovana Preteče i Krstitelja Gospodnjeg (Jovanj-dan). Sveti Jovan pogubljen je po naređenju Irodovom, tako što mu je odrubljena glava. U spomen na taj događaj je praznik Usekovanje koji pada 11. septembra (29. avgusta)


Iza ovoga sinora ima metoh Vovedenije i jošte slijedujući zemalja: u brdu pakovraćkom jedan voćnjak od 125 drveta šljiva; jedan vinograd od 10 motika i jedan prostor od dve motike; i jednu livadu u polju pakovraćskom od 18 kosa. Granice ovi zemalja naznačene su u pomenutom zaključeniju Manastirske komisije. Sa svima svojim dobrima ima pravo metoh Vovedenije raspolagati i uživati ji onako kao što je u često pomenu-tom zaključeniju izloženo, u čemu ga niko uznemiravati ne može."

Aleksandar Karađorđević, knjaz srpski

Godine 1870. srušilo se manastirko kube. Prilikom opravke crkve 1872. godine, zidovi su ponovo omalterisani i prekrečeni, čime je nepovratno izgubljen stari živopis.

Prilikom renoviranja crkve 1928. godine srušena je drvena priprata koju opisuje Joakim Vujić, a na njenom mestu sazidana je nova zajedno sa zvonikom. Odlukom crkvenih vlasti ovaj manastir 1933. godine postaje parohijska crkva u kojoj je služio prota Steva Mijušković. Od parohijske crkve pretvoren je u ženski manastir aprila 1975. godine.

U manastiru se nalazi četvorojevanđelje štampano 1552. godine u izdanju Trajana Gundulića "Gundulićevo četvorojevanđelje"). Prva igumanija ovog ženskog manastira bila je mona-hinja Jovana Srbović. Posle njene smrti (1. marta 1992, godine) za starešinu manastira postavljena je monahinja Fevronija.

Manastir Vavedenje, na samom ulazu u klisuru, osam kilometara od Čačka: U manastiru se nalazi "Gundulićevo jevanđelje" iz 16. veka

 

Jovanje

Kad zvoni s Jovan kule čulo se daleko

Manastir Jovanje nalazi se na levoj obali Morave, pod samim Ovčarom, u podnožju Jovanjskog brda. Do manastira se sa puta Čačak-Užice može doći samo čamcem.

Po nekim izvorima manastir je podignut početkom XIV veka, međutim, verovatnija je pretpostavka da je manastir nastao posle Maričke bitke, kada je počelo masovno naseljavanje monaha u klisure Moravice i Zapadne Morave. U vreme uspona u Jovanju je živelo preko 300 kaluđera, u njemu je bila uprava za sve okolne manastire.

Na Jovanjskom brdu, iznad Jovanja nalazio se manastir Uspenije. Crkva Svetog Uspanija bila je obezbeđena ogradom i ku-lom-tvrđavom koja se zvala "Jovan kula". U Kuli se nalazila škola, neka vrsta bogoslovije, kao i škola za prepisivanje knjiga. Sa vrha kule, gde je bilo veliko zvono, zvonjava se čula čak u Čačku, petnaest kilometara udaljenom. Ovaj manastir su porušili Turci, a nedaleko od njegovih temelja, zauzimanjem vladike Nikolaja Velimirovića, podignuta je 1939. godine nova crkva Svetog Uspenija. Najveći ktitor nove crkve bila je Leposava Prokić iz Beograda.

Srpski patrijarh Pavle, kao iskušenik Gojko Stojčević, u manastiru Trojici

Vratimo se sada manastiru Jovanje. Više puta pljačkan i rušen manastir je bio napušten sve do polovine prošlog veka. Evo opisa manastira koji daje Vuk Karadžić u svom delu "Početak opisanija srpskih namastira" izdatom u Beču 1826. godine:

"JOVANJA na lijevom brijegu Morave oko po sata niže Nikolje, pust namastir na lijepom zatavanku kraj Morave.

Zidine njegove svjedoče, da ga je gradila carevina ili nekakav begluk; a orasi, i drugo različito drveće, koje je poraslo po porti i na zidinama, svjedoče, da je davno opušćeo.

Na crkvenim vratima (koja su isprijeka s desne strane, od Morave), i oko pendžera stoji majstorski izrezano i išarano kamenje i bijeli se, kao da je juče sječeno, samo što je đešto ispucalo od vatre. Ćelije su bile na dva kata svud naokolo, i od brda stoji podrumski i od prvoga kata ćelija zid cijel, samo što je zasuto i u šumu zaraslo. Više namastira na brijegu ima- ju zidine od nekakve kule, koja se zovu gradina; i pripovijeda se, da je Jovanje nekad bila kao lavra, i iz nje se zapovijedalo i sudilo svima ostalim namastirima oko Kablara i Ovčara; a na ovoj kuli da im je bila opšta zvonara, pod zvonarom pisarnica (đe su knjige pisate), a pod pisarnicom tavnica."

Oko napuštenog manastira seljaci su napasali stoku. Jednog dana mladom čobaninu, koji je na ruševinama čuvao koze, u snu se javi Bog i naredi mu da potraži manastir Svetog Jovana, i da će tamo naći pare za podizanje manastira. Malo vremena je prošlo kad jedna koza zaglavi nogu u ruševinama stare kule. Dečak pomeri kamenje i nađe pun ćup zlatnika. O svemu dečak obavesti užičkog vladiku Nićifora koji mu dade svoj blagoslov za podizanje manastira. Nova crkva, podignuta 1849. na temeljima stare crkve postojala je sve do potapanja 1954. godine. Čobanin koji je usnio san zamonašio se pod imenom Filimon. Kasnije, on je postavljen za igumana manastira i njime upravljao do smrti 11. decembra 1879. godine. Zbog malog broja monaha, posle smrti igumana Filimona manastir je napušten.

Iguman Irinej (zamenio oca Jeliseja u manastiru Trojici), vladika Pavle i arhimandrit Simeon (trojički monah, kasnije arhimandrit studenički)

Godine 1936, u manastir dolaze arhimandrit Rafailo Hilandarac i dvanaest sestara čime Sveto Jovanje postaje prvi ženski manastir u Žičkoj eparhiji. (Otac Rafailo je 1932. godine bio izabran za igumana Hilandara). U svom novom manastiru on je uveo svetogorski tipik. Život u manastiru bio je veoma strog. Jedino što se od monahinja traži su molitva i rad. Hrana u manastiru je uvek posna tako da se mast i meso uopšte ne koriste.

Drugi svetski rat manastir je dočekao sa 38 kućnih članova. Početkom rata četnici i partizani su zajedničkim borbama oslobodili jedan deo Srbije. (tzv. "Užička Republika"). Tada su partizani postavili svoje komesare da kontrolišu kupovinu i prodaju u manastirima. U to vreme u kraju je delovao Miša Brašić, koji je kao špijun radio za Ruse, Nemce ili parizane, kako mu se već najviše isplatilo. Sumnja se da je on mnoge kaluđere prokazao Nemcima. (između ostalih i vladiku Nikolaja Velimirovića).

U ranu zoru 3. oktobra 1943. godine, Bugari su, čekajući u zasedi četnike, greškom smrtno ranili jovanjsku igumaniju Katarinu. Mati Katarina izdahnula je na putu za Ovčar Banju. Posle njene smrti za igumaniju je postaljena monahinja Tekla kojoja je manastirom upravljala do njego-vog potapanja 1954. godine. Tada su sestre iz Jovanja prešle u manastir Nikolje.

Posle rata doneta je odluka da se na Moravi naprave dve hidrocentrale, jedna u Ovčar Banji, a druga u Međuvršju. Podizanjem brane u Međuvršju i stvaranjem veštačkog jezera Jovanje je moralo biti potopljeno. Država je crkvi dala simbolično obeštećenje od 800 000 dinara za crkvu, sve zgrade i potopljeno imanje.

Zidanje novog manastira počelo je 1954. godine. Lokaciju je odredio vladika Nikolaj, a plan je dao profesor Dragomir Tadić. Osvećenje nove crkve, koja je mnogo manja nego stara, obavljeno je 31. maja 1959. godine.

Jednom, u razgovoru s Milovanom Pejčinovićem, prema zapisima M. Đ. Milićevića, knez Miloš je o Jovan-kuli rekao:

"E, moj Milovane! Mustafino bi i prođe! Nema više Turčinu povratka u Srbiju - ne! Ama se bojim od ovih ev' ovde (Nemaca). Znaš li, bolan, da su oni, kad su bili zauzeli Srbiju (od 1718-1739), uljegli čak i u onu kulu nad Jovanjom. E, od njih me je baš strah!"

Nikolje

Sklonište od turskog zuluma

"Staza za Nikolje teče duž same Morave, između strme obale i vode. To je jedini put do manastira, tako da se uvek jedna čizma ili par kopita mora ukaljati. I po toj kaljavoj čizmi monasi poznaju otkuda dolaze namernici u manastir: s mora ili od Rudnika, gazeći vodu sa zapada niz Moravu desnom, ili sa istoka uz reku levom nogom." (Milorad Pavić; Hazarski rečnik)

Patrijarh Pavle bio je iskušenik u Svetoj Trojici. Božjom voljom preživeo je ratne godine, a čin i ime dobio je 1947. u manastiru Blagoveštenje

BUGARSKA NAJEZDA NA SRPSKU SVETU GORU

Gojko Stojčević, današnji srpski patrijarh bio je iskušenik u Svetoj Trojici, u ratno vreme. Od Bugara se spasao bežeći pod vrhove Ovčara, na istom mestu gde se od Turaka nekad krio srpski zbeg, i gde je jedno vreme boravio Nićifor Maksimović, obnovitelj Sretenja i potonji episkop užički. Pod bugarskim batinama umrli su iskušenici Luka i Radoslav a poludeo je mladi monah Teofan.

GOJKO STOJČEVIĆ (današnji srpski patrijarh) rođen je u selu Kućancima, u Slavoniji, 1914. godine. Roditelji su mu se zvali Stevan i Ana. Otac mu je radio u Americi. Kada je, pred kraj Prvog svetskog rata, dobio tuberkulozu, vratio se kući u Slavoniju i tu umro. Gojko je tad bio u trećoj godini, a mlađi brat tek mu se rodio. Majka se posle neke godine preudala, ali se uskoro i ona razbolela i umrla. Tako su brigu i staranje o Gojku i njegovom bratu, koji su postali siročići, preuzele njegova baka i tetka, a kasnije i sestra od strica Agica. Tetka mu je bila tako dobra da mu je u svemu zemenjivala majku, i njegov pojam majke, po njegovim rečima, prešao je i na njegovu tetku.

Kad jeGojko poodrastao i završio osnovnu školu, zbog svoje slabe telesne konstrukcije, videlo se da nije bio za teške radove na selu, zato tetka odluči da on kao dobar đak nastavi školovanje i pođe u gimnaziju. U međuvremenu pošalje ga u manastir Orahovicu, u njihovom kraju, gde provede izvesno vreme i upozna se sa manastirskim životom. Zatim dođe stricu u Tuzlu, gde je pohađao gimnaziju. U tom domu, gde je bilo još osmoro dece, stric i strina, Gojko je bio jedanaesti - čitava mala škola, i tu se živelo više nego kod tetke skromno, gotovo siromašno. Ali svi su se oni, ipak lepo odgajali, fakultetski obrazovali i izvukli iz sirotinje. To je, možda, doprinelo da je Gojko još tu stekao jednu životnu mudrost i u svemu zavoleo trud i skromnost, koje je Pravoslavna crkva kao izuzetnu vrlinu oduvek propovedala.

Po završetku male mature kod strica, a pod uticajem tetke i ostale rodbine, Gojko se odlučuje i nastavlja školovanje u Sarajevskoj Bogosloviji. Željan znanja i solidnog obrazovanja, on umesto da iz Bogoslovije pođe na fakultet, nastavlja gimnaziju i posle velike mature upisuje se u Beogradu na Teološki fakultet. U isto vreme počeo je studije i na Medicinskom fakultetu. Studije na Teološkom fakultetu završava u propisanom roku, dok na Medicinskom fakultetu završava jednu ili dve godine i u tome ga zatiče i Drugi svetski rat. Tek posle rata on ide u Grčku, gde provodi izvesno vreme na postdiplomskim studijama. Zbog velike oskudice u toku studija kao i posle, primoran je da radi fizičke poslove. Jedno vreme radio je u kancelariji ministra vera Voje Janića. Imao je nameru da završi i Medicinski fakultet pa da bude sveštanik i lekar, ali ratne pri-like nisu mu to dozvolile. Otišao je u svoj kraj, no tamo nije mogao dugo ostati, verovatno Božjim promislom. A i da je ostao, možda bi i on, kao i njegov brat i ostala mnogobrojna rodbina, stradao od ustaša.

Kad se vratio u Beograd, zbog teške situacije prvih dana rata bio je primoran da sa svojim školskim drugom Miloradom Koljajićem radi na građevinama i utovara ugalj na železničkoj stanici, da bi zaradio parče bajate proje, koju su morali deliti kako su znali i umeli. Tako težak posao i mala zarada nije omogućavala preživljavanje. Oni se tada povuku u Ovčar, u manastir Svetu Trojicu. Gojko ostane u manastiru, a Milorad ode svojoj kući kod Požege. U julu ili avgustu 1944. godine, traženi su vaspitači za izbegličku decu u Banji Koviljači, Gojko se javi i ode tamo, gde je radio kao vaspitač. Kad su se jednog dana, na obližnjoj reci, pritoci reke Drine, ta izbeglička deca kupala i kad je jedan dečak počeo da se davi, Gojko je bez predomišljanja skočio u reku i spasao ga. . Međutim, on se tada prehladio i oboleo na plućima. Trebalo mu je u to doba dugo vremena da se izleči.

Posle kraćeg vremena, kad su se deca razišla iz Koviljače, i Gojko se ponovo vraća u Ovčar. Uzgred svrati svom drugu Miloradu u selu Prilipcu kod Požege. Odatle posle mesec dana dolazi u Svetu Trojicu.

U Sretanju se u to ratno vreme nalazio i otac Justin Popović, koji je često silazio u manastir Trojicu da se vidi s bratstvom. Te, 1943. godine, kad se i Gojko tamo nalazio, pre odlaska u Koviljaču, zbog četnika i partizana koji su se pojavljivali po ovčarskim šumama, dođu Bugari, kojima su Nemci predali sve te krajeve do Tare i Zlatibora, da ih po Ovčaru gone i pretresaju teren. Tako naiđu i u Svetu Trojicu. Upali su u manastir iznenada i uzmuvali se s oružjem na gotovs vičući svima u manastiru: "Izlezi napole!" U manastirskoj porti počeli su pretres celog bratstva, pogotovo civila. Kad su došli do Gojka, jedan nabusit podoficir prilazi mu drsko i uzima iz džepića bluze blok koji je virio. Brzo ga prelistava i grubo pita kakve su mu to šifre u bloku, tražeći da ih odmah sve dešifruje. Gojko je pokušao da mu objasni da to nisu nikakve šifre, već beleške i podsetnik nekih kratkih priča - anegdota. Jedno vreme Gojko je pred rat 1941. radio kod Voje Janića, ministra vera, kao sekretar, i tom prilikom čitao je zbirku Vojinovih šaljivih i veoma duhovitih priča i anegdota. One koje su mu se svidele, notirao je u kratkim crtama kao podsetnik u svoj blok, koji mu je našao bugarski vojnik. Taj Bugarin iz reda pretpostavljenih, osećajući se ovim veoma uvređen, razbesneo se kao da je uhvatio pravog četnika ili partizana, te napao Gojka, hoće da ga tuče i smera da ga ubije. Oficir, koji je bio starešina i komandant te jedinice, staložen i razumniji čovek, morao je dvaput da interveniše i upozori tog razjarenog podoficira. Kad nije vredelo, prišao mu je vojnički hitro i, udaljivši ga, strogo mu podviknuo: "Az sum komendant, otivaj!" Tad je prišao Gojku i strožim glasom, ali dobronamerno, opomenuo ga da taj blok odmah spali. Tako se Gojko srećno spasao.

Drugom prilikom, posle nepunih mesec dana, opet se prenese glas: "Dolaze Bugari!" I zaista dođoše. Većina se od bratstva iz manastira skloni po okolnim mestima. Stariji jeromonah Pahomije Kralj (Petar), rodom iz Prekraja kod Travnika u Bosni, a izbeglica iz manastira Svi Sveti u Makedoniji, dobra i fina duša, pozva Gojka da se udalje toga dana iz manastira i sklone negde u Ovčaru. Gojko pristane i odmah odu, gotovo na vrh Ovčara, negde tamo gde je, u prošlom veku, u jednoj pećini bio zbeg srpske nejači i gde je jedno vreme pred obnavljanje Sretenja 1817. obitavao Nićifor Maksimović. Tu sklonjeni, otac Pahomije Kralj i Gojko provedu ceo dan. Uveče, kad su se Bugari povukli i kad se sve naizgled smirilo, ova se dva privremena trojička sabrata, inače oba izbeglice, vrate u Svetu Trojicu. Kad su došli, imali su sa grozotom šta čuti i videti. Bugari su u toku dana opkolili manastir i janičarski grubo pretukli sve koje su tu zatekli, pogotovo civile. Pod tim batinama umrli su odmah iskušenici Luka Radojčić i Radosav Kuzmanović, a mladi monah Teofan Đokić od bugarskih batina je poludeo i kroz dve godine umro. Krvnički je tada pretučen i monah Jovan Radović. Sam je bog, kroz dobrog duhovnog starca Pahomija, pozvao Gojka da se toga dana sklone, inače izgleda da ne bismo u njemu imali ni dobrog i čestitog monaha Pavla, ni dugogodišnjeg uglednog kosovskog vladiku, ni sada srpskog patrijarha.

Posle Svete Trojice i Vujna, dalja Gojkova mesta boravka jesu Blagoveštenje, gde je 1947. primio monaški čin i monaško ime Pavle, zatim manastir Rača, Atina, Prizren, gde ostaje kao episkop 33 godine, od 1957. do 1990, a potom prelazi u Beograd u svoj-stvu srpskog patrijarha.

Manastir se nalazi sa leve strane Morave, na samom ulazu u Ovčarsko-kablarsku klisuru. Crkva je dugačka oko 15 metara, a široka oko 5,5 metara. Po arhitekturi slična je crkvama iz Moldavije i Bukovine. Različita su mišljenja ko je i kada podigao manastir. Najverovatnije su ga podigli monasi koji su u Srbiju došli posle Maričke bitke, za vreme kneza Lazara. Oni su bili isihasti i podigli su veliki broj manastira u dolinama Velike i Golijske Morave. Najstariji zapis o manastiru je iz 1489. godine. Nalazio se na ikonici koja je do Prvog svetskog rata bila u Narodnom muzeju u Beogradu. Za vreme rata je verovatno ukradena i gubi joj se svaki trag.

Stari manastir Preobraženje, smešten između Turčinovca i Savine vode, ispod stenovitog Kablara, kao u nekom tihom gnezdu

Vuk Karadžić beleži da je u manastiru nekada živelo oko 300 kaluđera. Pouzdano se zna da je u Nikolju u XVI i XVII veku postojala prepisivačka škola. Crkva je prvi put živopisana 1537. godine, u vreme igumana Sofronija. Drugi put crkva je živopisana 1597. godine, u vreme igumana Joanikija. Hronološki red manastirskih starešina možemo pratiti od 1757. godine kada je za igumana postavljen otac Pahomije. Za vreme Austro-turskog rata arhimandrit nikoljski Georgije Dedčić i iguman manastira Ravanice Vićentije Jovanović su kroz Srbiju proveli dva austrijska špijuna koji su bili preobučeni u manastirske sluge. Zbog ove usluge oni su dobijali iz petrovaradinske kase penziju od 25 dukata godišnje.

Manastir je 1804. godine opljačkao Salih-aga, u narodu poznat kao "Rudnički bik", brat beogradskog dahije Kučuk Alije.

Veliku ulogu manastir Nikolje imao je posle propasti Prvog srpskog ustanka. Zahvaljujući nepristupačnom položaju manastir je služio kao sklonište narodu koji je bežeći od turskog zuluma nalazio spas u pećinama Ovčarsko-kablarske klisure. Početkom 1815. godine, Miloš Obrenović sklanja u manastir svoju porodicu. Tada je knjeginja LJubica zaklela Marka Štitarca, koga je Miloš ostavio da mu čuva porodicu, da ako vidi da će ih Turci porobiti, zakolje nju, decu, jetrvu i svekrvu Višnju. U to vreme iguman manastira bio je Atanasije Radovanović. Miloš nije zaboravio usluge koje mu je manastir učinio: renovira ga 1817. godine, poklanja mu imanje i vodenicu (na Kamenici, u selu Prijevoru).

Prilikom posete manastiru Feliks Kanic je zabeležio:

"Manastir danas poseduje 22 hektara oranica i livada, osam hektara voćnjaka i vinograda, 20 hektara šume, pa pošto je i crkveno sedište prilično bogate okoline, njegovi godišnji prihodi od 3.500 dinara premašuju rashode.

 


PREOBRAŽENJE GOSPODNJE

slavi se 19. avgusta (6. avgusta). Treće godine svoga propovedanja povede Isus Petra, Jakova i Jovana na goru Tavor. Tada, prilikom molitve, preobrazi se pred njima i zasja popust sunca. Pojaviše se Mojsije i Ilija i razgovaraše sa njim. Iz sjajnog oblaka koji ih je zaklonio čuo se glas: "Ovo je sin moj ljubazni, njega poslušajte" (Luka 9,35). Zbog ovog događaja ustanovljen je praznik Preobraženje.


Pod upravom igumana Melentija Petrovića manastir je obnovljen 1852. godine. Tada je prilikom krečenja uništen spoljni živopis. Za vreme Prvog svetskog rata veliku hrabrost pokazao je arhimandrit Gavrilo Marković. On je bio jedan od organizatora napada prilikom koga je uništen poslednja voz koji je prevozio austrijske vojnike i municiju iz Srbije.

Posle smrti igumana Mine Jovanovića (1945) Nikolje postaje ženski manastir. Prva nastojateljica bila je igumanija Ilina Stevanović. Pod optužbom da je pružala utočište preostalim četnicima, između ostalih učitelju Martinoviću iz Pakovraća, komandantu brigade II ravnogorskog korpusa, igumanija Ilina je uhapšena i osuđena na šest godina strogog zatvora. Pored nje uhapšene su, izvedene pred sud i osuđene: Darinka Stevanović (posle igumanija u Sopoćanima) na 15 meseci, Branka Lazović i Katica Vujatov po 18 meseci zatvora, a maloletna Zorka Stefanović upućena je u kazneno-popravni dom.

 


VAZNESENJE GOSPODNJE,

praznik u narodu poznat kao Spasovdan. Praznik je ustanovljen još od apostolskih vremena. Posvećen je Hristovom uznesenju na Jeleonskoj gori. Slavi se četrdeset dana po Uskrsu, a taj dan uvek pada u četvrtak.


Danas manastirom upravlja igumanija Evraskija Belić, postavljena na upravu 1987. godine.

Nikoljsko jevanđelje je jedanod najpoznatijih spomenika stare srpske književnosti. Rukopis je dugo čuvan u manastiru. U Danici, izdatoj 1826. godine, Vuk ga opisuje:

"U ovom namastiru najznamenitija knjiga jedno jevanđelije, pisato na artiji na polovini tabaka (in folio). Pisato je vrlo lepo minejeskim slovima, točke su zlatne, i prva slova izvezena zlatom i različitim bojama; također su u njemu izobražena sva četiri jevanđelista svaki pred svojim jevanđelijem, s različitim šarama i granama do udivljenija prekrasnim, kako majstorijom, tako i bojama (osobito plavom) i zlatom. Svaki je list opervažen zlatom s obje strane; i kako ti pervazi, tako i pismo, sve je jednako, kao da je štampa; a tako je sve čisto i novo kao da je juče pisano.

Đura Daničić je 1864. godine izdao ovo jevanđelje. On smatra da ga je napisao Hval Krestjanin krajem XIV ili početkom XV veka (1404). Rukopis je iz manastira sklonjen za vreme Prvog svetskog rata. Jedno vreme je jevanđelje bilo u Narodnoj biblioteci. Danas se nalazi u Dablinu, u kolekciji Čester Biti.

Preobraženje

Ispod Turčinovca i Savine vode

Manastir Vaznesenje do 1937. bio je u ruševinama, ali se pretpostavlja da je to bio jedan od naj-značajnijih manastira u Klisuri

Manastir Preobraženje nalazi se na desnoj obali Morave, na maloj zaravni iznad izvora Koronjskog potoka. To je novi manastir građen 1938-40. kada ga osvećuje vladika Nikolaj. Podignut je na suprotnoj strani od starog manastira, koji je poru-šen 1911. godine prilikom gradnje pruge Beograd-Sarajevo.

Stari manastir Preobraženje nalazio se na desnoj obali Morave malo ispod mesta gde je sada železnička stanica Ovčar Banja. Na Kablaru, iznad manastira nalaze se dve stene: Turčinovac i Savina voda. U pećinama su se krili zbegovi od turskog zuluma. Jedne prilike Turci (ili Tatari) dođu ispod pećine, a jedan od njih se uzvere i proviri unutra. Na ulazu u pećinu žena je mesila hleb, pa kad ugleda Turčina uplaši se i udari ga testom po očima. On se zbuni, padne niz stene i pogine. Tako se pećina nazove Turčinovac.

Manastir Uspenje: Dvesta, dvesta pedeset metara iznad Jovanja, na mestu zvanom Gradina, kraj Jovanske kule, bio je stari manastir, kraj čijih temelja je podignuta nova crkva

Manastir je verovatno podignut u XIV ili XV veku. Početkom XVII veka je napušten. Bio je to mali manastir, kako Vuk kaže:

"18 stopa od kraja do kraja na pijevnicama".

Obnovljen je 1811, a živopisan 1816. godine. Iznad ulaza u crkvu pisalo je da je manastir bio pust preko sto godina.

U maju 1815. godine Turci i Arnauti pljačkajući po Dragačevu uhvate buljubašu Petra, a on im u strahu prokaza srpske zbegove. Jedan deo spasao je iguman Neofit sa svojim kaluđerima iz Nikolja. Oni su sačekali Turke u zasedi, primorali ih da se povuku i svu nejač prebace čamcem u Nikolje. Drugi deo zbega morao je pred Turcima da sa stenja skače u nabujalu Moravu. Po pričama starih ljudi, trista devojaka su rasplele kose, povezale se kosom međusobno i skočile u Moravu da ne bi postale turske robinje. Mlada majka iz Dučalovića bacila je kolevku sa bebom, a zatim sama skočila. Majku nisu pronašli, a kolevka sa živom bebom je pronađena na obali. Tela utopljenika voda je izbacila kod Preobraženja. Svi su sahranjeni pored manastira, a kosti su 1940. godine prenesene u novi manastir.


USPENIJE PRESVETE BOGORODICE

je praznik u narodu poznat kao Velika Gospojina. Posle vaznesenja Hristovog Bogorodica je često odlazila na Jeleonsku goru moleći Gospoda da je uzme k sebi. Jednom, dok se molila, javi joj se arhanđel Gavrilo i reče da će usniti za tri dana. Dan njene smrti naziva se Velika Gospojina i praznuje se 28. avgusta (14. avgusta). Pred praznik je ustanovljen post koji počinje 14. avgusta.


Prilikom prosecanja pruge uskog koloseka, manastir je porušen 1910. ili 1911. godine. Povodom rušenja manastira vladika Nikolaj je rekao:

"Nisu, Turci razrušili manastir Preobraženje, nego Srbi. Lenjirska mudrost nerazumnih i neodgovornih udarila je trasu posred manastira Preobraženja."

Niko od radnika koji su radili na pruzi nije hteo da ruši manastir pa ih je preduzimač otpustio i našao za taj posao dva stranca. Prvi se popeo na krov i počeo da skida šindru (drvena pokrivka), a drugi je krampom rušio oltar. Onaj prvi pade sa krova, a drugi poče da viče uplašeno gledajući okolo i onesvesti se. Obojicu ih odnesoše i oni se više nisu pojavili na poslu. Čovek koji je za 100 dinara porušio manastir poginuo je ubrzo posle toga tako što se na njega, dok je bušio rupe za mine, obrušila stena.

Novi manastir Preobraženje počeo je da se gradi u julu 1938. godine, a osvećen je u novembru 1940. godine. Najveći ktitor manastira bio je general Milivoje Joksimović. Ikone i ikonostas uradio je Ivan Maljnikov iz Bitolja. Pored crkve podignuta je drvena brvnara pok-rivena šindrom. Odlukom sinoda u Preobraženju je 1961. godi-ne otvorena monaška škola. Školu su završile dve generacije. Prva generacija za školske 1961/62. godine i druga generacija školsku 1963/4. godinu. Posle je škola premeštena u manastir Ostrog. Godine 1971. podignuta je nova zvonara sa tri zvona. Zvonaru je o svom trošku izgradio Radomir Viloret iz Rudog.

Vladika Nikolaj Velimirović je ostavio amanet da se u manastiru vrši svakodnevna Sveta Liturgija, da se ne jede meso i da manastir nema stoke ni imanja.

Danas je Preobraženje najposećeniji manastir u kraju. Iguman je arhimandrit Venijamin, koji je za starešinu postavljen 1972. godine. Za vreme njegovog starešinstva podignut je novi manastirski konak i letnja crkva otvorenog tipa.

 

Blagovesti: freske ovog manastira spadaju među najlepše iz 17. veka, pogotovu Strašni sud, na fasadi pod tremom

Blagoveštenje

Freske zografa Mitrofana

Na obroncima Kablara, malo iznad Ovčar Banje nalazi se manastir Blagoveštenje. Po nekim arhitektonskim detaljima manastir bi mogao da datira iz vremena raške škole XII ili XIII vek). Prvi pisani podatak o iz-gradnji manastira nalazi se u natpisu iznad ulaznih vrata. Iz njega se može pročitati da je crkva podignuta 1602. godine. U manastirskom dvorištu nalazi se grobnica smederevskog mitropolita Sofronija koja je podignuta 1619. godine. Crkva je živopisana 1632. godine. Freske je radio poznati zograf Mitrofan. NJegovo delo je takođe iko-na Presvete Bogorodice sa Hristom iz 1602. godine. Ikona Bogorodice Odigitrije smatra se najvrednijom sačuvanom ikonom u Blagoveštenju.


BLAGOVESTI,

praznik koji se slavi 7. aprila (25. marta) posvećen je danu kada se Presvetoj Devi Mariji javio arhanđeo Gavrilo i rekao joj da će postati majka Sinu Božjem.- I reče joj anđeo: ne boj se, Marija! Jer si našla milost u Boga.- I evo zatrudnjećeš, i rodićeš sina, i nadjeni mu ime Isus. Luka, gl. 1: 30,31


U manastiru se verovatno nalazila prepisivačka škola. Najstarija knjiga napisana u manastiru je "Blagoveštensko jevanđelje" iz 1372. godine, koje se sad nalazi u Bečkoj biblioteci.

Crtež: Feliks Kanic

 

Popravke na manastiru vršene su 1644. godine i tada je krov pokriven šindrom. Manastir je prepokriven 1809. godine. Kad je 1820. g. Vuk posetio manastir u njemu su bila tri kaluđera i jedan đakon. Jedno vreme manastir je bio spaljen, ali je 1865. godine obnovljen. U vreme posete F. Kanica manastir je posedovao: "Iz prinosa sa svojih 26 hektara livada i pašnjaka, četiri hektara voćnjaka i vinograda, dva hektara šume i od stoke čija se vrednost ceni na 5.000 dinara manastir pokriva svoje izdatke od 2.300 dinara godišnje. Do 1946. godine manastir je imao ukupno 260 hektara imanja. Posle rata manastiru je oduzeta zemlja i plac sa vilama u banji. U posedu manstira ostala je samo vila "Preobraženje".


SVETI ILIJA,

slavi se 2. avgusta (20. jula). Smatra se najvećim starozavetnim prorokom. Na ognjenim kolima živ je uznet na nebo. Na gori Tavoru se ukazao Hristovim učenicima, prilikom preobraženja Gospodnjeg. Kod nas veoma poštovan svetac, veruje se da upravlja munjama i gromovima.


Krajem prošlog veka kaluđeri su imali dosta problema sa hajducima. U kraju je ubijeno nekoliko kaluđera. Najpoznatija žrtva hajduka bio je blagoveš-tenski iguman Isaija Katanić. NJega su hajduci uhvatili i tražeći novac pretukli na smrt u noći između 1. i 2. februara 1887. g. Igumana je hajducima izdao kum iz poznate familije Jovanović. Ubrzo posle ovog događaja familija je počela da propada. Zadnji izdanak ove familije umro je posle Drugog svetskog rata kao odrpanac i alkoholičar.

Do njega se dolazi od Blagoveštanja, uzbrdo, kroz hrastovu i grabovu šumu - nalazi se na mestu gde je najlepši pogled na Klisuru

Kao ni drugi manastiri u kraju, ni Blagoveštenje nije kroz Drugi svetski rat prošlo bez žrtava i razaranja. U leto 1943. godine neki partizani, među kojima je bila i Sla-vica, učiteljica iz Rožaca, optuže Nemcima starešinu manastira da je simpatizer četnika. Nemci su uhvatili jeromonaha Nikolaja Lazovića. Pod pretnjom oružjem naterali su ga da gleda u sunce. Otac Nikolaj se onesvesti posle više od dva sata. Kasnije je odveden na Banjicu gde je mučen i na kraju streljan. Tokom rata u manastiru je ostao samo jeromonah Vasilije Domanović. NJega su 1944. partizani naterali da trči ispred džipa od Ovčar Banje kroz Jelendol prema Požegi. (po kazivanju LJutomira Gavra iz Jelendola).

Nakon rata iz manastira Vujna u Blagoveštenje dolazi iguman Julijan Knežević. Sa njim su prešla i tri iskušenika. Jedan od njih je bio i Gojko Stojčević. Pošto je bio slabog zdravlja, Gojko se uglavnom bavio zanatskim poslovima. Pravio je drvene krstove, popravljao satove ili izrađivao đonove za stare cipele. U celom manastiru jedino on je bio fakultetski obrazovan, čitao je mnogo i svoje znanje prenosio ostalim monasima. Zamonašio se 1947. godine i dobio ime Pavle. Jerođakon Pavle je u manastiru bio do 1949. godine. Kasnije je postao vladika Raško -prizrenske eparhije, a danas je patrijarh Srpske pravoslavne crkve.


Glosa3: SVETA TROJICA, DUHOVI

(Silazak Svetog Duha) naziva se još i Pedesetica, zbog toga što pada u pedeseti dan po Uskrsu. Ovaj praznik slavi silazak Svetog Duha na apostole, počinje u nedelju i slavi se tri dana. U ovom događaju učestvuju sva tri lica Božja (Otac, Sin i Duh) te otuda naziv Trojica.


Starešina manastira sada je iguman Georgije Dobrosavljević. Rodom je iz Donje Trepče od Čačka. Zamonašio se 1956. godine u manstiru Rači, a za starešinu Blagoveštenja postavljen je 1964. godine. On je mnogo učinio na renoviranju manastira. Konzervatorski radovi počeli su 1968. godine, a radove je izvodio Narodni muzej u Čačku. Od 1969. godine stručni nadzor preuzimaju stručnjaci Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture.

Sveta Trojica: Za ikone iz Trojice vladika Nikolaj Velimirović rekao je da vrede "više nego svo imanje ovčarskih manastira"

Devedesetih godina minirana je stena koja se nalazila iznad manastirske porte i na tom mestu je podignut novi konak.

Dvadesetak minuta laganog hoda uzbrdo od Blagoveštenja, nalazi se manastir Svetog Ilije - Ilinje. Manastir se nalazi iznad Blagoveštenjskog tunela u podnožju Mečkovog brda.

Ilinje

Manastir bez konaka

Nema pisanih podataka kada je manastir podignut. Pretpostavlja se da je služio kao metoh blagoveštenjskim monasima. Po nekim pričama manastir je porušen za vreme bune Hadži - Prodana Gligorijevića. Taj podatak verovatno nije tačan, jer kada je dolazio Vuk u Blagoveštenje 1820. godine, samo pet godina posle bune, manastir je bio davno napušten, a zidine su se jedva naslućivale.

Obnova manastira počela je 1939. godine. Izgradnju novog manastira vladika Nikolaj je poverio Milivoju Maričiću, svešteniku iz Jelendola. Temelji su osvećeni na Mladog Svetog Nikolu, 22. maja 1939. godine. Crkva je završena za tri meseca. Ikonostas je izradio Dragi Bajić.

Ilinje još uvek nema konak za stanovanje pa je nenaseljeno kao i Uspenije.

Sveta Trojica

Crkva "kao od sira srezana"

Manastir Trojica nalazi se pod Ovčarom, sa zapadne strane planine, pored puta koji iz Ovčar Banje vodi u selo Dučaloviće. Kao i za ostale manastire u klisuri, ne zna se vreme njegovog osnivanja. Neki istraživači crkvu stavljaju u XIII vek, mada je verovatnije da je iz XVI veka i da su je podigli monasi iz Sretenja. Po svojoj arhitekturi podseća na crkve Svetog Ahilija u Arilju, Vaznesenja u Žiči i Svetih apostola u Peći.

Najstariji pisani zapis o manastiru je iz 1594/95. U rukopisu se pominje Vidosava Radulova iz Lisica koja je manastiru priložila jednu knjigu.

U knjizi "Kneževina Srbija", M. Milićevića na strani 656 piše:

"Trojica, manastir na zapadnoj strani Ovčara, na lepom ali osojnom mestu, odakle je lep pogled na zapadnu stranu. Crkva je to ono veli pokojni Vuk, kao od sira srezana. Ne zna se kad je građena, ali se drži da nije davnašnja; ima još priča da su je gradili kaluđeri iz Sretenja."

Polovinom prošlog veka monasi su napuštali manastir zbog dotrajalih konaka i ćelija. Miloš Obrenović je naredio sreskim starešinama da obezbede sredstva za popravku manastira. Konak je obnovljen 1844. godine, za vladavine Aleksandra Karađorđevića. Konak i danas postoji, obnovljen je 1967. godine. Crkva je renovirana 1850. godine. Tada je sa severne strane sazidana zvonara sa dva zvona. Radove je izvodilo Srpsko Praviteljstvo. Zvono je kupio manastiru iguman Melentije za svojih 150 dukata. Na zidu iznad vrata stajalo je zapisano.

"Siju zvonaru isplati Srbsko Praviteljstvo pri Gospodaru i Knjazu Aleksandru Karađorđe: pri užičkom episkopu Nikiforu Maks: i pri nastojatelju troič: jeromonahu Nikodimu Pavl: 1850 god." (Josif Veselić, Opis monastira u Serbii)

Ubrzo posle podizanja zvonika na crkvi se pojavljuju pukotine. Izgleda da su pukotine nastale zbog velike težine kojom se zvonik naslanjao na zapadni deo crkve. Iz tog razloga zvonik je porušen 1870.

Posle velikih poplava u proleće 1896. godine došlo je do odrona zemlje pri čemu je crkva bila veoma oštećena. Tada je zatvorena i služila je kao metoh manastiru Sretenje.

Dolaskom vladike Nikolaja u Žičku eparhiju počela je obnova ovčarskih manastira. Tada je obnovljena i crkva koja je četrdest godina bila zatvorena. Crkvu je osveštao vladika Nikolaj na Trojice 1937. godine.

 


SRETENJE GOSPODNJE

Praznik se počeo svečano proslavljati za vreme Justinijana, a proslavlja se sretanje starca Simeona sa Bogorodicom i Hristom. Ovaj događaj se slavi 15. februara (2. februara). Ako praznik pada u Čisti Ponedeljak (prva nedelja Velikog posta), prenosi se u Sirnu (Belu) Nedelju.

Tekst:Iznad starog Preobraženja je pećina "Savina voda" na Kablaru. U pećini se nalazi izvor koji nikada ne presušuje. Po predanju voda iz stene je potekla molitvom svetog Save. Svakog mladog petka i mlade nedelje dolaze ljudi da vodom ispiraju oči, jer se od davnina veruje u njenu lekovitost.


U septembru 1941. godine, na Malu Gospojinu, Nemci su bombardovali manastire Sretenje i Trojice. Tom prilikom porušen je novi konak ispred crkve. U to vreme iguman manastira bio je Jelisej Popović. On je u manastiru bio do 1945. godine kada je morao da pobegne. Promenio je ime u Nektarije i krio se u okolini Bjelovara. Tu je uhapšen i premešten u Čačak. Dalja sudbina oca Jeliseja nije poznata. Najverovatnije je ubijen u Ovčar Banji kod mosta ili kod starog Preobraženja, a njegovo telo sa kamenom bačeno u Moravu.

Za vreme rata mnogo zla i nesreće manastiru naneli su Bugari. Jednom prilikom 1943. godine opkolili su manastir i pretukli sve prisutne. Od batina su odmah umrli Radoslav Kuzmanović i Luka Radojčić, a od posledica batinanja umro je posle dve godine monah Teofan Đokić. Na sreću, Gojko Stojčević (današnji srpski patrijarh) je po savetu jeromonaha Pahomija taj dan proveo u jednoj pećini i nije se tokom dana vratio u manastir.

Posle rata urađen je projekat za sanaciju crkve. Polovinom sedamdestih godina po tom projektu su urađeni crkva i kube. Zahvaljujući sadašnjem starešini ocu Varnavi Miodragoviću, napravljen je novi konak po planu iz 1940. godine. Napravljena je i nova kapela i cela porta je ograđena kamenim zidom.

Sretenje

Spaljen u vreme Hadži-Prodanove bune

"Ovaj manastir leži nedaleko ot reke Morave, pod planinom Ovčarom izmeždu drugi strašni, okresni i šumni planina, a preko reke Morave abije ukazuje se planina Kalbar, jedna s kamenim stenama opkoljena gora. Crkva jest srednje veličine, a

tko je bio ovog manastira osnovatelj, doznati nisam mogao." (Joakim Vujuć)

Manastir Sretenje nalazi se visoko na Ovčaru, u dolini koja se naziva Koronjski do. Zaravan je dobila ime, jer se na tom mestu zaustavila kruna (korona) koju su kaluđeri bacili da bi odredili mesto podizanja crkve. U narodu postoji priča da je na vrhu Ovčara postojao rimski žrtvenik koji je porušen po naređenju svetog Save, i da je na tom mestu sazidana crkva. Manastir je verovatno sagrađen posle Maričke bitke kada je osnovana monaška kolonija u Ovčarsko-kablarskoj klisuri. Prvi zapis o manastiru datira iz 1571. godine. Tada je u Jovanju napisano jevanđelje za "monastir Srjetenije".

Više puta paljen i pljačkan manastir je opstajao kroz vekove turske vladavine. U vreme Hadži-Prodanove bune Turci su provalili u manastir i porušili ga do temelja.

Nikifor Maksimović Vukosavljević je rođen u Ježevici kod Čačka. Zamonašio se 1808. godine i živeo u Nikolju. Kasnije je prešao u Preobraženje.

"On je u Preobraženju 1814. kad je udarila kuga u okolna sela, koje saranjujući mrtve, koje moleći se Bogu za žive, stekao nekoliko iljada groša: - Pa, veli, stanem misliti, šta ću činiti s ovolikim novcima? Da idem na Jerusalim, i da dam novce, da se njima popravljaju i krase crkve i namastiri po tuđim zemljama; neću! Bolje ih i je na takovo što u našoj zemlji upotrebiti. - I tako otide te obnovi Sretenje." (Vuk Karadžić; Danica, Beč 1826)

Manastir Sretenje Gospodnje: Porušeno Sretenje obnovio je Nikifor Maksimović

Nikifor je posle obnavljanja proveo u Sretenju 12 godina kao starešina. Za to vreme on je u Pakovraću obnovio vinograd, dokupio još zemlje i napravio konak i zgrade ogradivši ih dva metra visokim zidom. Taj vinograd i građevine i danas postoje, a imanje je poznato kao "Grad". Od tog vinograda Sretenje ima glavni prihod.

Godine 1831. Nikifor Maksimović je postavljen za užičkog episkopa sa sedištem u Čačku. Sa tog mesta on je još više poma-gao manastir ta-ko da je crkva uskoro živopisana. Živopis su uradila dva majstora: "... moleri Živko Pavlović, žit. Požare-vački i Nikola Janković iz Okrida meseca noemb. 26 ljeta Gospodnjega 1844".

Ubrzo se Nikifor u Čačku posvađa sa Jovanom, bratom Miloša Obrenovića, i ode u crnogorski manastir Ždrebaonik. Miloš je poslao Simu Milutinovića da izmiri Jovana i Niki-fora. Episkop se vrati u Čačak gde je živeo do smrti 1853. godine. Sahranjen je u Sretenju, sa desne strane od ulaza u crkvu.

Posle velikih kiša, u jesen 1896. u Ovčar Banji proradi klizište. Zemlja i stenje pregradiše Moravu i napravi se jezero. Kada je vremenom "brana" popustila, voda je u talasu poplavila čitavu okolinu. Tada je poplavljen konak Jovana Obre-novića u Ča-čku ("Jovanovi dvo-ri" u pesmi "Oj Moravo"). Evo kakav je zapis o poplavi ostavio sveštenik Dragutin Adžemović:

"1896-te g. između 27 i 28 oktobra izli se Morava i potopi okolna sela i baščine, odnese hranu, narod, stoku i građevine, odnese na banji ćupriju od 120 dukata, i vodenicu sa valjalicom od 100 dukata. Odnese sve kvartire iz banje kako nove tako i stare u vrednosti 50.000 dinara. Morava je bila veća od Trojičke vode od 1864 g. za dva metra viša. Manastir Sretenje i Blagoveš-tenje ovim povodnjem propali su. Starešine su bili u Sretenju arhimandrit Vićentije Krdžić u Blagoveštenju iguman Maksim Stojanović."

Arhimadrit Vićentije Krdžić iz Sretenja prešao u Skoplje jer je izabran za mitropolita skopskog. Za vreme povlačenja ispred Bugara 1915. godine on je ostao u Uroševcu. Imao je nameru da se vrati u Skoplje i ostane sa narodom. Tu su ga uhvatili Bugari, i zajedno sa đakonom Cvetkom Nešićem polili gasom i žive zapalili.

U Drugom svetskom ratu manastir je teško oštećen nemačkim bombardovanjem na Malu Gospojinu 1941. godine i tada su stradali konak i crkva, a uništena je i vrlo vredna biblioteka koju je u XIX veku stvorio iguman Venedikt.

Za vreme rata manastirom je upravljao iguman Jelisej Popović. U to vreme u Sretenju je bio arhimandrit dr Justin Popović. Iz Sretenja on je prešao u selo Pakovraće gde se nalazi manastirsko imanje "Grad". Pred kraj rata, pred komunistima povukao se u okolinu Pirota, u manastir Sukovo, gde je ubrzo uhapšen.

Od 1947. godine Sretenje je ženski manastir. Danas manastirom upravlja igumanija Minodora, a pored nje sestrinstvo broji 16 sestara.

 

 
| vrh strane | sadržaj broja |  

PRVI BROJ SRPSKOG NASLEĐA IZAŠAO JE IZ ŠTAMPE NA BADNJI DAN LETA GOSPODNJEG 1998.


[ novi broj | arhiva | kontakt | promena jezika ]
webmaster@srpsko-nasledje.co.yu


Copyright © 1998. NIP „GLAS“