SRPSKO NASLEĐE
   ISTORIJSKE SVESKE
   BROJ 11NOVEMBAR 1998.
SRPSKO NASLEDJE

Knez Miloš i njegovi savetnici i činovnici: Jedna politička i državotvorna generacija
KAKO OGRANIČITI VLAST SAMODRŠCA

piše: Mirjana
Marinković
Karađorđe, Petar Nikolajević Moler, Mladan Milovanović, Nikola Nikolajević, arhimandrit Grigorije Radojčić, knez Sima Marković, Marko Abdula, Miloje Popović Đak, Đorđe Čarapić, vladika Melentije Nikšić... za vreme Miloševe vladavine preko pedeset ljudi ubijeno je iz političkih razloga. Dovoljno je bilo da knez oseti opasnost od kakvog čoveka, pa da ga, sigurnosti radi, ukloni

Generacija Miloša Obrenovića,prvog srpskog kneza u novijoj istoriji, imala je pred sobom najveći i najteži zadatak: da stvori srpsku državu.

Srpsku srednjevekovnu državu Turci su razorili "i u trenutku oslobođenja od Turaka nije od njene organizacije bilo više ni traga".

Po završetku Drugog srpskog ustanka oružje je zaćutalo. Novo vreme i drukčije prilike, političke pre svega, iziskivali su nove snage, još veća i teža pregnuća, sasvim drukčija sredstva za postizanje cilja. Trebalo je izgraditi državu bez postojanja domaćih političkih ustanova i obrazaca. Trebalo je smoći snage za okršaje u svetskoj diplomatiji, za ravnopravno nošenje sa nikad predvidljivom, a uvek prevrtljivom Portom, trebalo je izaći iz bezakonja, nepismenosti, neznanja. Bilo je neophodno uhvatiti se u koštac kako sa ostvarenjem dugoročnih i dalekosežnih ciljeva, tako i sa posvednevnim državnim poslovima. Moralo se misliti i raditi mudro i strpljivo. Moralo se živeti hrabro, odlučno, često svirepo i grubo. Srpskim narodom moralo se vladati. Srpski narod morao se voditi.

Kad nepismeni pišu istoriju

Miloš Obrenović, prvi srpski vladalac, bio je dostojan da nepismen napiše jedno od najslavnijih poglavlja istorije novovekovne srpske države. Generacija na čijem čelu je stajao i koju je više od dve decenije predvodio, imala je ogromnu ulogu u srpskoj povesti. Ti ljudi, do tada ratnici, trgovci, seljaci, narodne starešine, igrom sudbine i istorijske nužde, postali su državnici, političari, diplomate, javni radnici, vazda spremni na polzu otečestvu.

Poput čelnika ovog pokoljenja i njegovi najistaknutiji predstavnici bili su bez sistematskog obrazovanja, najčešće nepismeni. Ponikli u primitivnoj i gruboj sredini, i sami su bili primitivni i neuki, ali uporni i odlučni državotvorci. Sa izuzetkom Vuka Karadžića i Srba iz Austrije poput Dimitrija Davidovića, ustavopisca i diplomate, i Jakova Živanovića, direktora Knjaževske kancelarije, kneževa okolina nije imponovala političkimznanjima. Bila je to grupa ljudi, uglavnom kneževih saboraca i drugova iz ustanka koju su milost kneževa i njihova prirodna sposobnost preporučivale za "najveće tajne narodnji dela".

Okupljena oko Kneževe kancelarije, središta iz kojeg su vođeni svi narodni i državni poslovi, ova politička generacija iznedrila je političkim sredstvima osnovne ciljeve oba srpska ustanka: stvorila je autonomnu srpsku državu (hatišerifima iz 1829. i 1830. godine) sa naslednim knezom na čelu (beratom iz 1830. godine) u granicama koje je imala Karađorđeva Srbija (hatišerifom iz 1833. godine). Ova generacija napisala je jedan od najslobodoumnijih ustava Evrope, Sretenjski ustav 1835, ukinula feudalizam, ekonomski i kulturno znatno unapredila ondašnju Srbiju.

Premda se knez Miloš Obrenović nameće kao najmarkantnija figura ove političke generacije, teško je utvrditi koje ličnosti joj nesumnjivo pripadaju. Posebno vredi istaći da sa ustaničkom generacijom imaju malo dodira, i to u likovima samog kneza Miloša,prote Mateje Nenadovića, Petra Lazarevića Cukića, Petra Nikolajevića Molera, Melentija Nikšića, Petra Todorovića Dobrnjca. Međutim, prota Mateja je jedan od čelnik austaničke generacije, iako ga je knez Miloš često prizivao k sebi radi dogovora o narodnim potrebama.


"Otačastvo naše, koje je u stanje slave dovedeno bilo, vas je dosta truda i krvi stalo" Knjeginja LJubica, pismo Milošu


Petar Nikolajević Moler i vladika Melentije Nikšić ubrajaju se u prve opozicionare Milošu i kao takvi su likvidirani već 1816. godine. Dobro smišljeno i još bolje izvedeno uklanjanje Molera, tadašnjeg nadziratelja Narodne kancelarije u Beogradu, koga su ugled vojvode iz Prvog srpskog ustanka, znanje, dobar glas, sposobnosti i patriotizam učinili prvom ličnošću Srbije do Miloša, predstavljalo je uvod u niz političkih ubistava kojima je Miloš pribegavao kad god bi se osetio ugroženim kao neprikosnoveni gospodar. Iste godine i iz sličnih pobuda ubijen je i Melentije Nikšić, vladika užički, koji je potpomagan od Marašli Ali-paše kovao planove o deobi vlasti u Srbiji sa Milošem Obrenovićem.

Budući da je Karađorđe sa istaknutim ustaničkim starešinama napustio Srbiju, Milošu Obrenoviću je preostalo da se osloni na nove, u Prvom ustanku često neznatne ratnike. Takav je slučaj sa Tomom Vučićem Perišićem i Simom Milosavljevićem Paštrmcem. Istina, molio je Petra Todorovića Dobrnjca, jednog od prvih starešina iz Prvog srpskog ustanka, da mu se u emigraciji nađe pri ruci i da pripomogne ustaničku stvar.

Članovi Miloševe okoline ne samo što su bili bez potrebnih znanja za organizaciju države, nego su neki od njih bili i opasni s rđavog uticaja, koji su mogli vršiti na Miloša, koji je u upravu narodnim poslovima mogao uneti, sem neospornog talenta i zdravog razuma, još i apsolutističke tendencije i prohteve neobrazovana čovek akoji se našao na vlasti.

"Miloš niti zna šta je od Boga greota ni od ljudi sramota"

Miloševa Srbija ne bi nastala bez Avrama Petronijevića (1791-1852), Tome Vučića Perišića (1787/1788-1859), braće Alekse (1800-1872) i Stojana Simića (1797-1852). Međutim, oni su zenit svoje političke karijere dostigli za vreme ustavobraniteljskog režima čiji su nosioci bili. Isto se može reći za Lazu Todorovića. Osim toga, najistaknutiji likovi Kneževine Srbije poput Milete Radojkovića, Nikole Nikolajevića, Jevrema Obrenovića, knjeginje Ljubice i pomenutih predstavljali su velike oponente kneževom svevlašću. Pomalo su usamljeni Dimitrije Davidović i Vuk Karadžić, najobrazovaniji Srbi onog vremena čije oponiranje knezu nije bilo ni tako oštro a ni stalno.

Miloš je Srbijom gospodario kao gazda jednim većim seoskim domaćinstvom. NJegova država, pisao je Đorđe Protić (1793-1857), bila je mesto "gdi pusta volja jednog čoveka svaki čas belo može crno a crno belo načiniti; gdi samo taj čovek kako hoće i kako mu se svidi, svačim upravlja i o svačem sudi; gdi činovnici neznaju ni šta su, ni dokle njina vlast i njina dužnost ide; gdi nikakvog ustava i nikakvi zemaljski zakona nema..."

Vuk je u svom čuvenom pismu iz 1832. godine to ovako iskazao:

"Danas u Srbiji praviteljstva, u pravome smislu ove reči nema nikakvoga, nego ste celo praviteljstvo vi sami..."

Nesigurnost časti, imovine i života, bila je stvarnost Kneževine Srbije.

"Miloš niti zna, što je od Boga greota, ni što je od ljudi sramota", jer je u istoga Miloša sve ravno bilo, kletva i zakletva, laž i bruka, kako god istina i pravda, i što god mu je kada i gde od svega toga trebalo, slobodno je i bezsovjestno to sve on upotrebljavao, ili to sve i gazio, kad hteo, i kako bi njemu olakšala ili dotužila buna, muka i nužda od naroda", zabeležio je Sima Milutinović Sarajlija.

S. Vladimirov, Knjaz Miloš Obrenović, bakrorez, 1825: "Danas u Srbiji praviteljstva nema nikakvog, praviteljstvo ste vi sami", pisao je Knezu Vuk Karadžić

Svu političku školu i svo političko vaspitanje Milošu su pružili Karađorđev režim i turski način vladavine.

Pedeset knjazovih političkih ubistava

Miloš ne samo da je vladao apsolutistički i despotski, on je svoje protivnioke lišavao i života. Dovoljno je bilo da oseti opasnost od kakvog sposobnog i mudrog čoveka, pa da ga, sigurnosti radi, ukloni. Pod Milošem Obrenovićem iz političkih razloga život je izgubilo više od 50 lica. (Karađorđe, Moler, Mladen Milovanović, Nikola Nikolajević, vođe narodnih buna). Karakterističan je primer Gligorija Radojičića, arhimandrita manastira Blagoveštenja, koji je kao odani knežev sekretar smogao hrabrosti da prebaci Milošu način na koji je vodio zemlju. Miloš je 3. juna 1817. godine naredio da se iguman ubije, da bi potom Mihailu Germanu javio da je kaluđer manastira Blagoveštenje - umro! Posebno je zanimljiva činjenica da su se politička ubistva dešavala do sticanja autonomije 1830. godine kada su prestala da budu sredstva rešavanja političkih surevnjivosti.

Postavlja se pitanje: kako bi izgledala srpska politička scena prve polovine 19. veka da knez Miloš nije ovako postupao? Kolovođe ovih narodnih buna protiv Miloševe tiranije sa izuzetkom Milete Radojkovića, ubijeni su (knez Sima Marković, vođa bune 1817, Marko Abdula i Stevan Dobrnjac, vođe bune 1921. s tim što se Dobrnjac spasao bekstvom u Austiju, Miloje Popović Đak, vođa bune 1825, Đorđe Čarapić 1826).

Aleksa Simić je u svojim memoarima zapisao reči Nikole Filipovića, austrijskog konzula u Srbiji:

"Ne bi ništa na svetu voleo nego da sam Srbin, i to samo zato da ubijem knjaza Miloša... Ta trista mu vera da se u tom junačkom narodu ne naše ni jedan čovek da ubije toga tirarna, nego čini tolika zla i nasilja srpskom narodu"!?

Među pripadnicima generacije Miloša Obrenovića bilo je njegovih ličnih saradnika i sekretara koji su pismeno želeli da mu skrenu pažnju na nedostatke njegove uprve. Reč je o Nikoli Nikolajeviću i Lazaru Todoroviću, autorima poznate paskvile protiv kneza Miloša 1822, posle Abduline bune. Kako je paskvila došla do kneževih ruku, Nikolajević je životom platio ovu hrabrost, dok se Todorović ipak, na kraju, umilio knezu.

Rusofili, turkofili i poneki austrijski špijun

Kneževa okolina nije bila homogena u političkim stavovima. U njoj je bilo rusofila kojima su pripadali Nikolajević i Todorović i koji su verovali da se samo ruskim zauzimanjem Srbija od turskog pašaluka može načiniti urednom držvom. Njihovi najistaknutiji simpatizeri bili su Jevrem Obrenović i prota Mateja.

Bilo je, takođe, turkofila, čiji su najistaknutiji predstavnici Petar Topalović, Marko Abdulić, Stevan Dobrnjac, Radojica Žujović, Đorđe Popović Ćeleš, knežev posrednik i tumač u odnosima sa beogradskim vezirima, po svemu sudeći ponajveći turkofil, i Pavle Sretenović. Uz njih su bili i oni koji su smatrali da će Rusija biti od male koristi za Srbiju kao što su: Jovan Obrenović, Vujica Vulićević, Milisav Zdravković i Vasa Popović.

"Politički ideal ovih ljudi za Srbiju zadovoljio bi se fermanom, koji je doneo Mehmed Esad-efendija u avgustu 1820. godine, kad bi bio dopunjen još ličnim koristima za neke od njih."

Dimitrije Davidović, pak, smatran je za austrijskog špijuna, iako to uistinu nije bio.

Biti u blizini kneza Miloša značilo je pripadati eliti onoga vremena. Ko god je u Srbiji ali i van nje nešto značio, dolazio je u njegovu službu. Đorđe Protić i sam prezident Suda narodnog, ogorčen na kneza zbog batina koje je dobio, piše da "zasluge, bolje vaspitanije, veština, izobražen um i nauke nisu nikakve preporuke za onog koji bi se odvažio u red činovnika otupiti".

I zaista, ljudi iz neposredne Miloševe okoline bil isu većinom avanturisti, skitnice, lica bez kuće i kućišta, moralno sumnjive i problematične prirode.

"Miloš nije mogao imati bolju okolinu, takva kakva je ona je odgovarala njegovim pojmovima o vlasti, o zemaljskim potrebama i o činovništvu."

Sličnog mišljenja kao Đorđe Protić bio je Vuk koji je tvrdio da "ima ljudi u Srbiji koji su ponekoliko puta ove činove i službe prošli i na trag i na pred, pa ni danas ne znadu šta su".


"Miloš niti zna šta je od Boga greota, niti što je od ljudi sramota, jer je u njega sve ravno bilo, kletva i zakletva, laž i bruka, kako god istina i pravda, i što god mu je kada i gde od svega trebalo, slobodno je i bezsovjestno to i upotrebljavao, ili to sve gazio, kad je hteo, ili kako bi njemu olakšala ili dotužila buna, muka i nužda od naroda". (Sima Milutinović Sarajlija)


Gotovo svi članovi Obrenovićeve administracije imali su tokom svoje političke i državne karijere više različitih nameštanja. Dimitrije Davidović, na primer, bio je staratelj i lekar kneževim sinovima, sekretar Knjažeske kancelarije 1829-1834. knežev predstavnik i narodni deputat a zatim ministar inostranih i unutrašnjih poslova 1834. i 1835. godine.

Miloš se 20. septembra 1833. godine boratio Grigoriju Geršiću, direktoru Karlovačke gimnazije s molbom da mu preporuči nekog od tamošnjih profsora ili učenih ljudi koje bi uzeo u službu. Geršić je pored ostalih preporučio knezu Jakova Živanovića (1808-1861), profesora filisofije, potonjeg direktora Knjažeske kancelarije. Ovo treba posebno naglasiti, pošto je blagodareći Vukovom pismu iz 1832. godine preovladalo shvatanje da se Miloš u izboru svojih činovnika rukovodio ličnim a često iracionalnim razlozima.

Jakov Živanović bio je jedan od najodanijih činovnika u kneževoj administraciji.

"Mi došljaci, kad smo uz vlas, na pravu smo putu", rekao je. Mi Vaših domaćih računa ne znamo. U kolu šumadinskom mi možemo igrati, ali je nepsritojno da mi, došljaci u Šumadiji vodimo kolo."

Budući da se nije slagao sa odredbama tzv. turskog ustava, Živanović je, dosledan sebi i svojim uverenjima, podneo ostavku 5. marta 1839. godine i povukao se u Srem.

Milošev konak i crkva u Topčideru, sredinom 19. veka: Miloš će ovde uspostaviti vojnički logor, a kad bude čitav Topčider prigrabio, osporiće pravo paši da ovde konje napasa,
a 1831. počeće tu da gradi Konak

Ko kolo vodi, a ko u kolu igra

Boa-le-Kont, gost kneza Miloša 1834. godine, kao stranac manje je pristrasno od Vuka ocenio ljude iz kneževe blizine. Za njega je Dimitrije Davidović, "najodličniji čovek u kneževom dvoru", "knežev ćekaja" Avram Petronijević, i šef pravosuđa g. Lazar Teodorović, koji su obojica bili slati u Carigrad, i g. Aleksa Simić, rođen u Austriji, uzimaju se da su sa g. Davidovićem i mitropolitom Petrom, najbolje glave u Srbiji". (podučeno M. M.)

Jedan drugi stranac, Oto Dubislav Pirh, s ushićenjem je zabeležio da kneževi činovnici "govore gotovo sve evropske jezike". Stranci su očigledno bili manje pristrasni u oceni političke generacije kneza Miloša. On je sam, pak, jednom prilikom rekao:

"Ja nisam srećan da mi dođe kakav pošten čovek, nego sve kojekakve skitnice i propalice."

Vuk izričito kaže da "što je god koji pametniji i pošteniji, i što s narodom lepše i u ljubavi živi, to on nanj više mrzi i više ga goni; a što je god koji luđi i nevaljaliji, i što su ljudi s njim nezadovoljniji, to ga on više voli i brani".

Knez je ipak znao da ceni lične kvalitete ljudi sa kojima je vodio državne poslove.

Dimitrija Avramović, Portret Vuka Karadžića, 1840: Dok su boravili na Miloševom imanju u Crnući, Miloš je čak pristajao da ga Vuk uči čitati i pisati, a zatim su se sukobili zbog Miloševog otpora da vlast u Srbiji deli sa vladom i parlamentom

"Knjaz se sam kadšto tuži", veli Đorđe Protić, "da nema dovoljno izobrtaženi ljudi za onolike zemaljske potrebe, koje su s dobrom organizacijom zemlje tesno skopčane". Ali dodaje: "Da zaista onakvih ljudi u Serbiji nema, to je istina, ali što ih nema, tome je sam knjaz kriv."

Savremenicima je posebno bolo oči prisustvo velikog broja vtuđozemacag u državnoj službi. I zaista, Dimitrije Davidović i Avram Petronijević i Stefan Radičević i Jakov Živanović nisu rođeni u Srbiji, ali su, budući obrazovaniji od Miloševe okoline bili dragoceni za ostvarenje krupnih nacionalnih zadataka. Sačuvana akta Knjažeske kancelarije, naročito ona posle 1830. godine, kada je dužnost kneževog sekretara obavljao Dimitrije Davidović, rečito govore o urednosti i savesnosti sa kojima je pristupao državnim delima, a koje nisu mogle biti odlika skitnica i propalica.

Da li je smešno piti kafu s mlekom

Uroš Knežević, Portret Dimitrija Davidovića, 1834: Dugo godina Davidović je bio Knežev najpoverljiviji sekretar, smatra se ocem srpskog novinarstva, bio je ministar inostranih poslova, a kao "usijana glava" napisao je Sretenjski ustav, najliberalniji ustavni zakon Evrope tog vremena

Ova generacija je mnogo radila i uradila. Knez je od svakog svog činovnika, od najmanjeg do najvećeg, tražio potpunu i bezuslovnu predanost poslu.

Svoje činovnike je dobro plaćao i starao se da svojom platom budu zadovoljni, što potvrđuje i pismo deputatima u Carigradu od 27. septembra 1830. godine:

"Aleksa mi je spriopštio, Lazo, što mi javljate za našeg dragomana. Pripišite sami sebi, što ste i dosad gledali da se muči, a da vas je stiglo snabdevati ne samo njega, nego i svakog tu prema zaslugama i nuždnosti."

Prema tome, u okolini kneza Miloša vladao je duh zajedničkog delanja na dobrobit Srbije, duh prijateljstva i razumevanja, duh ozbiljnosti i pune svesti o značaju onoga što treba učiniti. Premda je Vuk, ogorčen na kneza u jednom trenutku zapisao da se "sa sprdnjom sva državna dela svršuju" i da "koji najbolje zna za sobom i s drugim ljudma sprdnju zbijati, onaj je nasposobniji da se primi u dvor za ministra", ipak se mora znati da je Miloš visoko cenio jednog Dimitrija Davidovića (1789-1838), pa i samog Vuka.

Delo ovog prvog u političkoj i diplomatskoj sferi toliko je nadmašilo postignuća savremenika da ga je Jernej Kopitar s puno prava nazvao srpskim Meternihom. Davidović pripada političkoj generaciji kneza Miloša, ali po shvatanjima, mišljenju, obrazovanju, pa i načinu života i odevanju, predstavlja suprotnost kneževoj okolini ispunjenoj priprostim, grubim, osionim ljudima kod kojih je kafa sa mlekom koju je Davidović pip izazivala grohotan smeh. NJegova su zasluga hatišerifi iz 1830. i 1833. godine kojima je završena istorija rađanja srpske autonomne kneževine i njene emancipacije od Turskog carstva. NJegovo delo je Sretenjski ustav iz 1835. kojim je Davidović otelotvorio ideje o ograničavanju kneževog samovlašća (svevlašća) i uvođenju zakona u društveni život.

Čini se da je Davidović, iskreno i verno služio Otečestvu i Milošu, ne menjajući, pri- tom, politička uverenja iz nekih sasvim ličnih pobuda. Ideje sa kojima je došao u Srbiju 1821. i sa kojima je umro 1837. godine, u osnovi se nisu menjale, a sam ih je izrazio rečima da "na Milošu Obrenoviću stoi da progoni turske običaje i uvede zavičaj prosvešteni Evropejaca u Serbiji".

Ne treba jedan da se greje na suncu, a svi da stojimo u ladu

Politička generacija kneza Miloša pripadala je epohi njegove prve vlade, ali je donela i njen kraj. LJudi koje je uzdigao do najviših zvanja i koji su, prema tome, uživali njegovo poverenje, želeli su drukčiju i bolju Srbiju, ustavnu, a ne apsolutističku monarhiju. Ako je Sima Milosavljević Paštrmac (1776-1836) oživotvorenje duha vremena i vesele atmosfere kneževog dvora, onda su političari Miloševog doba verovesnici jedne nove ere, u kojoj će se ustavnost i zakonitost čuvati kao svetinja. Toma Vučić Perišić, jedan od ustavobraniteljskih vođa, ovako je govorio vojsci:

Jovan Isailović, portret Stojana Simića, 1840: Braća Aleksa i Stojan Simić biće docnije značajna imena Ustavobraniteljskog režima, Stojan je učestvovao u prirpemama Miletine bune

"Ja se ne boim nikoga, ni knjaza ni Saveta, ni popečitelja ni mitropolita, i niko ne treba da se boi nikoga, mi smo svi ravni, što je knjaz to je i svinjar, što svinjar to i savetnik, što savetnik to i terzija, a što terzija to i sudija, što sudija to i ja, svi smo mi jednaki: ne treba da se samo jedan greje na suncu, a mi svi da stojimo u ladu... Ja se ne boim nikoga, samo se boim Ustava, pa to ću reći i knjazu Mihailu, kao što sam govorio njegovu ocu... Nek niko ne misli da knjaz može da čini u zemlji što hoće; on mora da sluša narod i čini ono što narod hoće i zapoveda."

Kneginja Ljubica kao opozicionar kneževom

Uporedo sa borbom za državu, njene granice, ustav i zakone, tekla je borba za jezik, za knjigu, za ulazak u red prosvećenih i civilizovanih naroda Evrope. Iako ga zaostala sredina "otočestvena" nije ni shvatila ni prihvatila, Vuk Karadžić je kao kulturni i javni delatnik zapalio luču narodne prosvete, narodnog duha i stvaranja preuznoseći njihove plodove pred licem zadivljene Evrope. Kako mu je na srcu ležala sloboda i kultura srpskog naroda, pisao je knezu 1825. godine:

"Grci će prije dobiti svoju slobud, nego Srbi, a najviše zato, što Grke, zbog njihovi stari knjiga i nauka sva Evropa žali, i želi da i pomogne i podigne; tako Grci imaju prijatelja i svoji ljudi po svoj Evropi, koji se za nji kao što treba staraju i preko novina i različni knjiga i žurnala razglašuju po svemu svijetu ono, što njima pomoći može; a Srbi nemaju nigđe drugoga prijatelja osim tuđe politike."


"Ne bih ništa na svetu voleo nego da sam Srbin i to samo zato da ubijem knjaza Miloša... Ta trista mu vjera, da se u tom junačkom narodu ne nađe nijedan čovek da ubije tog tiranina, nego čini tolika zla i nasilje srpskom narodu."

(Nikola Filipović, austrijski konzul u Srbiji)


U vreme kneza Miloša politika je bila muško zanimanje. Patrijarhalna seljačka srpska sredina nije se odlikovala strogim moralnim nazorima kad su u pitanju muško-ženski odnosi. Poligamija je baštinjena još od Turaka, a srpski prvaci od Milenka Stojkovića do Miloša bili su joj skloni.

Knjeginja Ljubica (1785-1843), prva srpska vladarka u novijoj istoriji nije živela u harmoničnom braku. Česte vanbračne avanture njenog supruga i odvojenost od kneževog dvora učinile su da i LJubica pristupi kneževoj opoziciji. Tokom 1834. i 1835. godine, knjeginja je prisustvovala kršetnju dece dvojice potonjih ustavobraniteljskih prvaka, što nije bilo bez političkog značaja: najpre je u leto prestolonaslednik Milan krstio kšćer Avrama Petronijevića, a zatim je LJubica, ostavivši bolesnog Milana, prisustvovala krštenju sina Stojana Simića u Kruševcu kada je postignut dogovor o podizanju velike bune početkom 1835, poznate kao Miletina buna. Ne samo da nije odala glavne zaverenike protiv kneza, već se svojski trudila da ga po mirnom razrešenju krize izmiri sa kolovođama.

Politički angažman kneginje LJubice išao je dotle da se ograniči kneževa apsolutna vlada. Po tome, ona spada u red umerenih opozicionara kakav je bio Dimitrije Davidović. U politici, LJubica je ispoljavala blag i popustljiv stav prema protivnicima mada nije uvek bila u stanju da ispravno i mudro proceni situaciju. Nije bila za suviše stroge mere prema krivcima. Godine 1842. pisala je knezu o progonima pristalica Obrenovića u Srbiji:

"Eto k čemu se privode otečestvo naše, koje dok je u stanje slave dovedeno bilo, vas je dosta truda i krvi stalo, a sad ovi dušmani očevidno na propast njegovu idu, i niko taku ili neće ili ne može da usmotri".

Iako nepismena, kneginja LJubica bila je veliki prijatelj učenih ljudi i veliki ljubitelj knjige. Vuk Stefanović Karayić bio joj je čest i drag gost. Viđeni Turci, prijatelji kneževe porodice, poput Husejin-paše vidinskog, bili su u prepisci sa kneginjom i njenim sinovima. Tokom leta 1834. godine LJubica je posetila harem vidinskog vezira. Na tom putu pratili su je sin Mihailo, Jevrem Obrenović, Stojan Simić i Joksim Milosavljević. LJubica je umela da se ponaša kao supruga jednog državnika.

Knjeginja LJubica bila je prva žena u politici Srbije 19. veka. Nastojala je da utiče na stav kneza Miloša prema političkim opomentima, mada on nije uvek mario za njeno mišljenje. Iako je lično doprinela padu kneza Miloša, pokajala se i nastojala da ga vrati na presto Kneževine Srbije. Štaviše, radi tog cilja radila je i protiv sina, "iako mu je kao majka bila beskrajno odana".

Zajednički rad na stvaranju države

Period prve vlade kneza Miloša Obrenovića doneo je nove političke ideje i tendencije kakve srpski narod do tada nije poznavao.

Kneževa okolina vremenom se podelila u nekoliko prepoznatiljivih grupa: u prvoj su bili ljudi odani knezu Milošu, kao što je bio direktor kneževe kancelarije Jakov Živanović ili Sima Milosavljević Paštrmac, nadzornik kneževog dvora i ceremonijal-majstor dvorskog života kragujevačkog; u drugu grupu spadali su kneževi umereni opozicionari i kritičari: Lazar Todorović, popečitelj


"Ja se ne boim nikoga, ni knjaza ni Saveta, ni popečitelja ni mitropolita, i niko ne treba da se boi nikoga, mi smo svi ravni, što je knjaz to je i svinjar, što svinjar to i savetnik, što savetnik to i terzija, što terzija to i sudija, što sudija to i ja, svi smo mi jednaki: ne treba da se samo jedan greje na suncu, a svi mi stojimo u ladu... Ja se ne boim nikoga, samo se boim Ustava, pa to ću reći i knjazu Mihailu kao što sam govorio njegovom ocu... nek niko ne misli da knjaz može da čini u zemlji što hoće; on mora da sluša narod i čini ono što narod hoće i zapoveda."

(Toma Vučić Perišić)


pravosuđa i narodni deputat u Carigradu, sa Nikolom Nikolajevićem autor paskvile protiv kneževe uprave 1822. godine, Dimitrije Davidović, diplomata i zasluženi delatnik na hatišerifima 1830. i 1833. godine, pisac Sretenjskog ustava 1835, urednik Novina Srbskih i Zabavnika, sekretar kneza Miloša do 1835. godine, Vuk Karayić, iskreni obrenovićevac, svojevremeno žestoki kritičar kneza Miloša i njegovog vladanja, knjeginja LJubica; u treću grupu spadali bi ubeđeni i dosledni ustavobranitelji: Avram Petronijević, knežev ćehaja, poliglota i diplomata, "čovek s dubokim poznavanjem turskoga duha i načela turske politike koji je vostao uvek veran svojoj meti: ma kako, i ma po što, pridobiti koje pravo više svojoj otaybini", Đorđe Protić, knežev pisar i izaslanik u Jedrenu, član komisije za utvrđivanje srpsko-turske granice, jedan od učesnika Miletine bune, braća Stojan i Aleksa Simić, među najbogatijim Srbima onog vremena, daroviti i kao političari i kao ljudi od trgovine, Toma Vučić-Perišić, prvi srpski policajac i čuvar Miloševog režima za vreme Đakove 1825. i Miletine bune 1835. godine, a potom žestoki protivnik i ustavobranitelj.

Generaciju kneza Miloša, dakle, okuplja zajednički rad na stvaranju države. Činjenica da su različiti ljudi imali različite poglede na stvarnost i načine ostvarenja toga cilja dokazuje da je njegova vladavina, iako apsolutistička pa čak i despotska, donela začetke pluralističkog političkog života u jednoj zemlji u kojoj se svakome ko bi na putu naišao nazivalo dobro veče. Vladavina kneza Miloša dostigla je vrhunac 1835. godine kada je bez krvi okončana Miletina buna i donet Sretenjski ustav, a sam se knez bombasto uputio na podvorenje sultanu Muhmudu II. Te godine završena je srpska revolucija iz 1804, a otpočela nova era, period ustavobraniteljskog režima.

Politička generacija kneza Miloša pokazaće se zrelom da i ovom periodu srpske istorije da svoj pečat i da obremenjena državotvornim iskustvom i svešću o državnim potrebama prevaziđe dotadašnji način gospodarenja.

 

Jovan Isailović, portret Tome Vučića Perišića, litografija, 1840: Toma Vučić Perišić bio je jedan od najbogatijih Srba svog vremena, uz Miloša i Kapetana Mišu. Kao vojni zapovednik isticao se surovošću, a kao govornik - demagogijom

Drugačiji čovek ne bi mogao doći na Miloševo mesto

Čini se da niko bolje od Đure Daničića nije ocenio domete ove političke generacije, generacije bliske po godinama i (ne)iskustvu u vođenju državnih poslova (mahom su rođeni osamdesetih godina 18. veka a umrli polovinom 19. veka. U zenitu političke aktivnosti nalazili su se u zrelom dobu, tj. između 40 i 50 godina), bliske po poreklu i obrazovanju (uglavnom su bili bez ikakve škole), jedinstvene u težnji da od turskog pašaluka načijne modernu, ustavnu monarhiju:

"U okolnostima u kojima je odrastao i postao ono što je bio, knez Miloš nije mogao biti drukčiji, i u okolnostima u kojima je stvarao Srbiju i upravljao njom potrebno je bilo s njegove strane samovoljstvo; drukčiji čovjek ili ne bi mogao ni doći na njegovo mjesto, ili ako bi došao ne bi ništa svršio... Borba koja je bila Srbiji za njegove prve vlade, nije bila borba s njegovim samovoljstvom, - za to i jest trajala i poslije odlaska njegova i poslije godine 1842; nego je bila borba koju država postajući (podvučeno M. M.) nosi u sebi, u kojoj se satiru samovoljstva svačija, da bi država došla dotle da u njoj bude zakon najviša volja".

 
| vrh strane | sadržaj broja |  

PRVI BROJ SRPSKOG NASLEĐA IZAŠAO JE IZ ŠTAMPE NA BADNJI DAN LETA GOSPODNJEG 1998.


[ novi broj | arhiva | kontakt | promena jezika ]
webmaster@srpsko-nasledje.co.yu


Copyright © 1998. NIP „GLAS“