SRPSKO NASLEĐE
   ISTORIJSKE SVESKE
   BROJ 12DECEMBAR 1998.
SRPSKO NASLEDJE

Zaboravljene srpske vojvode :
Četništvo je nastalo u borbama sa Turcima, zatim sa Bugarima, Šiptarima i Austrijancima


SAKUPI SE JEDNA ČETA MALA

piše:
Mr Simo
Živković

Četništvo ima duboke tradicije kod Srba i nastalo je u borbi protiv Turaka. Svaka pesma koja počinje stihom: " "Sakupi se jedna četa mala"... je četnička. I hajdučke i uskočke pesme su četničke.Titoizam zamenjuje reč "četnik" bugarskom rečju "komita". Četništvo je svoju oštricu okrenulo kako gde: u Hercegovini protiv Turaka, u Makedoniji protiv Turaka, turkofilskih Šiptara i bugarskih četnika VMRO. Tako je bilo i u Balkanskim ratovima 1912/13. godine, dok je u Prvom svetskom ratu sa kojim ćemo završiti naše pričanje, četništvo okrenuto protiv Austrije. Većina četnika, čije ćemo portrete doneti, slavno su izginuli, mnogi su živi izgoreli. U četničko-partizanske međusobice u Drugom svetskom ratu nećemo ulaziti, jer srpske međusobice bacamo kroz prozor

Jovan Stojković, vojvoda Babunski:
Borba za desnu obalu Vardara

Rođen kao Jovan Stojković, nadimak je dobio po planini Babuni, u Makedoniji. Živeo je 42 leta (1878-1920). Počeo je da ide u školu tek u desetoj godini, zatim ga je otac odveo u Veles, koji je bio bugarska tvrđava u Makedoniji. Učio je nešto bugarske škole. Završio je četiri razreda.


Vojvoda Babunski (Jovan Stojković):
Turci su od njega tražili dozvolu da obiđu svoja imanja
na desnoj obali Vardara

Došao je u Beograd, u gimnaziju i učio godinu dana, pa prešao u bogfoslovsko-učiteljsku školu, otvorenu za Srbe iz Turske. Zatim je opet nešto učio u Valjevu, tamo završio nižu gimnaziju, pa učiteljsku školu u Nišu i Beogradu. Postao je srpski učitelj u Tetovu (zapadna Makedonija je i danas etnički srpska, ukoliko je slovenska, kao što je istočna Makedonija i danas etnički bugarska). Protiv vojvode Ba-bunskog odmah se digla VMRO. Imao je više sukoba sa njima i zajedno sa vojvodama Gligorom Sokolovićem iz okoline Prilepa, Trenkom Tujanovićem, Josifom i Mihailom iz Broda, Dolgačem, Vasilijem Trbićem i Cenom Markovićem očistio je desnu obalu Vardara od bugar-skih četa ili VMRO-a. Treba znati da su ove borbe bile strašne, na nož. Da je godišnje ginulo u Makedoniji po dve hiljade srpskih, bugarskih ili grčkih četnika. (Bugarski čet-nici su isto tako bili veliki junaci).


Četničke jedinice organizovala je Narodna odbrana. U njenim pravilima, u članu 29 pisalo je jednostavno: "Ko izda, kazniće se smrću": Prvu srpsku četu formirali su dr Gođevac, Vasa Jovanović i Luka Ćelović

Kada je 1908. godine u Turskoj izvršen prevrat i kada su došli na vlast Mladoturci, proglasili Ustav i opšte pomi-renje, vojvoda Babunski je neko vreme prekinuo četovanje. Međutim, balkanski čir se nije mogao lečiti frazama. Mlado-turci su uhapsili vojvodu Babu-nskog ali je uspeo da pobegne u Srbiju, odakle je 1912. na čelu srpske vojske sastavljene od elitnih četnika prošao Bal-kanski rat od Kumanova do Bi-tolja. Isto tako se istakao i na Solunskom frontu i dobio najviša srpska i francuska voj-na odlikovanja. Umro je u Velesu gde mu je između dva svetska rata podignut spomenik.

Birčanin-Trifunović Ilija: Rana na sivoj steni

Rođen je u Topoli 1877. Već 1906. godine otišao je sa vojvodom Petkom, u Makedoniju i četovao po Skopskoj crnoj gori, a zatim sa vojvodom Vukom četovao po Kumanovu i tamo ostao do Balkanskih ratova (1912/13). Prošao je sve ratove od 1912-1918. Ujesen 1916. na Sivoj Steni pogođen je u ruku, koja je morala da bude amputirana.

Ubistvo Smail-age Čengića 1840, na Mljetičku (Drobnjak)

Ovo je najveći uspeh hercegovačkih četnika. Porodica Čengić je vladala Gackom, Pivom i Drobnjakom, krajem 18. i početkom 19. veka. Sma-il-aga je bio junak i u borbi na Grahovcu 1836. predvodio je tursku konjicu. Tu su isečeni Grahovljani i Starocrno-gorci u Čelinskom poto-ku. Turci su posekli 70 srpskih glava, između ostalih, rođenog brata vladike Rada, Joka ili Jovana i još nekoliko Petrovića. Ova pobeda je još više raznela Smail-aginu slavu, ali njegova samrtna godina je 1840. kada je došao u Drobnjak da kupi harač. Pre toga drobnjački prvaci, njih 12, na tajnom sastanku u manastiru Podmalinskom, po jednima, ili u kuli Čupića na Dobrijem Selima, po drugima, dogovorili su se da ga ubiju. Ovo su saopštili Cetinju u pismu NJegošu koje je poneo Mušo Cerović. Isto tako Drobnjaci su pozvali u pomoć Moračane. Vladika Rade se obradovao i obećao Drobnjacima pomoć u vojsci i oružju. Vladika Rade je tražio od moračkog prvaka, vojvode Mine Radovića da pomogne Drobnjacima da smaknu Čengića.

Čengić je krenuo sa 500 ljudi iz Lipika u Drobnjake. Vojska mu je bila uglavnom na konjima i imao je nešto sluga pored sebe. Usput je činio uobičajena nasilja, dok su Drobnjaci gledali da ga namame blizu Mljetička gde su živeli njihovi uskoci i gde su bili Moračani. Čengić je pristao da dođe na Mljetičak u pratnji ondašnjih čuvenih turskih junaka: Ahmeta Bauka, Eleza Đečevića i Odža Mušovića iz Nikšića, koji je tada bio turska varoš. A od Drobnjaka, tu su bili knez Hamza, vojvoda Šujo Karadžić i Filip Žugić. Novica Cerović, jedan od glavnih zaverenika, otišao je da skupi uskoke i Moračane. Čengić se bojao Drobnjaka, pa je sa Ahmetom Baukom, knezom Hamzom i vojvodom Šujom, ljudima kojima je verovao, određivao straže. Oko šatora bila su tri Srbina, odlične nišandžije, sa naređenjem da ubiju Čengića čim se pojavi Novica Cerović sa usko-cima i Moračanima. Napad je počeo u jedan sat posle ponoći 23. septembra po starom kalendaru. Turci uplašeni, a Čengić je vikao tražeći konja: "Brnjaša mi!" Pao je pogođen iz puške, Drobnjaci i Moračani su posekli Turke - 81 tursku glavu. Turske glave su odnesene u Tušinu i Moraču, a Čengićevu glavu od-neli su na Cetinje vladici Mirko Aleksić, Novica Cero-vić i još nekoliko uskoka. Događaj je opevan u srpskim pesmama.

Čengić je bio srednjeg rasta, širokih prsiju i leđa, crven u licu i pegav. Imao je crvenu kosu i bradu koju je okruglo šišao, oštar pogled i, što je čudno za Turčina, samo jednu ženu i sa njom sedmoricu sinova od kojih su najznatniji Mehmed-beg i Derviš-beg ili Ded-aga, kasnije paša. NJegoš je pisao da je Smail-aga imao veći autoritet u tim krajevima od svih drugih paša i vezira.

Luka Ćelović - četnički finansijer

Rođen je 1854. godine u Trebinju. Učio je nešto malo škole u Trebinju, Banjaluci i Brčkom. Došao je u Beograd sa 18 godina gde je šegrtovao i učio se radu i sticanju. Vratio se u rodnu Hercegovinu 1875. da bi učestvovao u tamošnjem ustanku protiv Turaka. Iduće godine učestvovao je u Srpsko-turskom ratu, a posle ratovanja okrenuo se trgovini i sticanju. Jedva pismen i samouk, on je od Beogradske Zadruge, napravio banku i preduzeće prvoga reda. Po nečemu je ličio na Cincarina, škrt prema sebi, nije žalio novac za srpske nacionalne ciljeve. NJegovim novcem slati su četnici iz Srbije u Makedoniju. Bugari su to primetili i osudili ga na smrt, ali atentatori nisu uspeli da se probiju do Beograda.

Godine 1903, zajedno sa dr Miloradom Gođevcem i generalom Jovanom Atanackovićem, formirao je središnji četnički odbor za oslobađanje Stare Srbije i Makedonije od Turaka. Sam dr Gođevac priznaje da od celog ovog posla ne bi bilo ništa, da Luka Ćelović nije davao godišnje za opremanje četa 40 do 50 hiljada dinara. (Setimo se da je tadašnji srpski dinar imao zlatnu podlogu, a koliko je dinar bio skup svedoči indirektno i Stevan Sremac, koji na jednom mestu beleži da je za noćnu sedeljku elite srpskih pisaca u beogradskoj kafani "Dardaneli" bilo dovoljno 30 dinara).

Ćelović je ostavio iza sebe srpskom narodu, odnosno Univerzitetu 50 miliona dinara i divnu palatu u centru Beograda.

Jovan Dolgač - hapšen od svojih, ubijen od Bugara

Izvori ga opisuju kao pobunjenog roba koji je svoju mržnju prema Turcima preneo na sve muslimane. U četnike je otišao sa preko 45 godina. Jedino je slušao vojvodu Gligora Soko-lovića. "On je bio jedini autoritet pred kojim se Striko Dolgač klanjao." Kada je počeo Prvi balkanski rat u četnike se javio jedan Srbomusliman iz Bosne. To Doglaču nikako nije ulazilo u glavu, da neko bude musliman i Srbin. Navaljivao je da ubije ovog mladića, koji je za njega bio Turčin. Zbog ovog i sličnih postupaka i pored velikih zasluga, hapšen je od naših vlasti. Ubili su ga bugarski četnici u jesen 1915. u rodnom selu Dolgajec. (Kičevo)

Džervinac - Mihailo Ristić, major i vođa četničkih četa

Značajan je zbog toga što je u majskoj zaveri protiv poslednjeg Obrenovića, Aleksandra, lično ubio iz pištolja, kralja i kraljicu Dragu. Umro je 1915. u Africi blizu Bizerte. Koreni iz jednog sela blizu Svrljiga.

Jovan Grković - Gapon: monah s puškom

Rođen je u Prizrenu. Završio je život u 33. godini u Kumanovu. Neobičan život za jednog četnika: Učio je prizrensku bogosloviju, zamonašio se, otišao u Hilandar gde se sukobio sa grčkim i bugarskim kaluđerima i nije mogao da ostane u Svetoj Gori. Jedva se vratio u rodni kraj i postao četnik što je bio do svoje smrti. Poginuo je u borbi pred Kumanovom 1912. Dobio je ime Gapon po jednom kontroverznom ruskom političaru sa početka ovoga veka.

Garda Spasa, četnički vojvoda iz jednog sela blizu Prilepa


Spasa Garda Pavlović,
četnički vojvoda, oslobodilac Prilepa

Majstor je za tajne poverljive stvari. Putovođa je prvih četa iz Srbije u Makedoniju. Učestvovao je u svim glavnim borbama na levoj obali Vardara. Tamo je lomio bugarsku tajnu organizaciju i rušio tursku upravu. U Prvom balkanskom ratu on je, zajedno sa vojvodom Vukom, u prvim redovima srpske vojske. Ranjavan je ali nije hteo da ide u previjalište. Na čelu svoje čete ušao je u Prilep i tamo poginuo krajem 1912. Sahranjen je u Prilepu.

Milorad Gođevac, lekar i četnički ideolog

Rođen je u Valjevu, gimnaziju je završio u Beogradu a medicinu u Beču. Službovao je u Knjaževcu i Beogradu. Došao je u dodir sa Starosrbijancima i Makedoncima i video da im nema spasa, već da krenu onim putem kojim su Bugari ranije pošli: slanje četa u Makedoniju. Već 1904. pošla je prva četa iz Beograda pod vođstvom vojvode Anđelka. Iz-ginula je. To je izazvalo mi-rotvorsku bunu u Beogradu. Beo-gradska štampa je napala doktora Gođevca i drugove da šalju ljude na klanicu, ali pošto je život pod Turcima bio nesnosan, četnički pokret je te is-te godine, stao na noge i čete za četom su išle u Staru Srbiju i Makedoniju. Uistinu biti četnik tada, značilo je potpisati sopstvenu umrlicu, jer nije bilo lako probiti tursko-albansko-bugarski etnički sendvič mržnje.

Damnjan Grujev, bugarski četnik, jedan od osnivača VMRO-a

Rođen je u Smiljevu blizu Bitolja. Kao dečak došao je u Beograd na školovanje. Bio je pitomac Društva Sveti Sava gde je lepo primljen. Pera Todorović, vlasnik Malih Novina dao je svojoj štampariji ime "Smiljevo" po rodnom selu ovog konvertita, koji je od srbofila postao srbožder. Damnjan Grujev je u Beogradu, pao pod uticaj bugarske tajne propagande i odvučen u Sofiju. Tamo je učio nešto učiteljske škole. Kao bugarski četnik sukobio se sa srpskom četom porečkog vojvode Micka Krstića. Četa Damnjana Grujeva bila je razbijena, on je zarobljen i po četničkom obi-čaju vojvoda Micko trebalo je da ga stavi pod nož, ali mu je poš-tedeo život pod uslovom da vi-še ne dolazi u Zapadnu Ma-kedoniju i da ne napada Srbe. Grujev se vratio u Bugarsku i reč donekle držao do 1906, kada je išao u inspekciju i reviziju bugarskih četa. Turci su mu ušli u trag i ubili ga sa dva četnika koji su ga pratili. Grujev je poginuo mlad sa 35 godina.

Borivoje Jovanović - Bojvoda Brana: Smrt u plamenu

Rođen je blizu Požarevca a poginuo 1905. u kumanovskom kraju u 22. godini. Završio je osnovnu školu, zatim gimnaziju u Beogradu i Šapcu, potom Vojnu akademiju. Bio je među prvim četnicima koji su prešli granicu. Bio je u borbi na Čelopeku, hrabar, popularan, umeo je s narodom. Poginuo je ovako: On i njegov drug Bogdan-Hajnc Jugović zatekli su se u selu Petraljci. Neko ih je prijavio Turcima. Oni su ih opkolili. Četnici su se zatvorili u dve kuće koje su Turci zapalili. Vojvoda Brana i njegovi četnici su izgoreli u njima.

Njegovi posmrtni ostaci izvučeni su sutradan ispod ru-ševina i sahranjeni pored Petraljičke crkve, a njihova smrt dugo je opevana u narodu. Između dva rata bio je popularan pozorišni komad "Voj-voda Brana" i često je igran u Južnoj Srbiji, kako se onda zvala Makedonija.

Ilija Jovanović, vojvoda Pčinjski: Šef četničkog štaba

I on je živeo jako kratko, 36 godina. Školovao se u Vranju, Paraćinu, Kragujevcu i jako teško je bolovao. Bio je među prvim četnicima na Kozjaku zajedno sa vojvodama Dovezenskim, Krstom Preševskim, Spasom Gardom, Đorđem Skopljancom, Ristom Stareskim i Ranđelom Skopljančetom. Vojvoda Pčinjski je bio šef štaba srpskih četničkih grupa. Išao je iz bitke u bitku dok 1912. nije pao u krevet. Umro je u Beogradskoj vojnoj bolnici, u času kada je srpska vojska osvojila Bitolj i izbila na Jadransko more.

Dovezenski, Jovan Stanojković: Vojvoda nad vojvodama


Četnički vojvoda Dovezenski: Četnici su se zaklinjali na krst i jevanđelje, kraj kojih bi stavili revolver, kamu i - hleb

Rođen je u selu Dovezanci blizu Kumanova. Osnovnu školu učio je u manastiru gde se još učilo na staroslovenskom. Zatim je prešao u Srbiju i učio gimnaziju koju je napustio zbog siromaštva i završio bogos-lovsko-učiteljsku školu. Bio je učitelj u rodnom kraju. Godine 1904. ušao je u srpsku četničku organizaciju. Ima posebno ime među četnicima. Veliki auto-ritet. NJega su slušale sve čet-ničke vojvode i četovođe. Dovezenski je stvorio srpsku tajnu organizaciju na levoj obali Vardara. Učestvovao je u oba Balkanska i Prvom svetskom ratu. On je ime sam po sebi.

Ljubomir Jovanović - Čupa,
urednik četničkog lista "Pijemont"

Rođen je blizu Užica 1877. Umro je od rana u Balkanskom ratu 1913, u Skoplju.

Osnovnu školu je završio u rodnom kraju, a gimnaziju u Beogradu, poslužujući i mučeći se. Upisao je prava i već na početku studija stao je u red najborbenijih omladinaca. Optužen kao vođa martovskih velikosrpskih demonstracija morao je da pobegne iz Srbije. Prebegao je čamcem noću za Zemun a odatle u Beč. Vratio se posle majskog prevrata. Zatim je otišao u četu Bacete Rujanca. Bio je u štabu. Učestvovao je u više borbi, a posle Bacetine smrti nastavio je studije i završio prava u Beogradu. Zatim je boravio u inostranstvu a kada je pokrenut "Pijemont", kao član udruženja "Ujedinjenje ili Smrt", postao je direktor lista. Kada je počeo rat ostavio je redakciju i otišao na front. Ranjen u koleno, zarazio se u bolnici kolerom i umro. Sahranjen je u Skoplju, ali je kasnije taj deo groblja preoran. Tako da se ne zna njegov grob.

Stevan Kaćanski - Vladislav, nacionalni pesnički ideolog

Jedini je od pomenutih ličnosti doživeo starost. Živeo je 70 leta. Rođen je u Srbobranu, u Bačkoj, a pogreben u Beogradu. Nazvan je Stari Bard. Gimnaziju je učio u Sremskim Karlovcima i Segedinu a prava i Zagrebu. Studije je prekinuo 1848. kada su Mađari udarili na Srbe u Vojvodini. Već tada se proslavio patriotskom pesmom "Noćnica". Kasnije je završio prava, preselio se u Srbiju, bio je profesor i uređivao novine. Poslednjih 12 godina života po zanimanju je bio Srbin.

Mnoge njegove pesme postale su nezvanične srpske himne. Kao što su: "Hej trubaču, s bojne Drine", "Sa Avale or'o klikće", "Kraov Laz", "Na Srbobranu", "Gde je srpska Vojvodina", "Oj oblaci mutna oka"...

Komite: Gavrilo Princip je bio očajan kad su mu rekli da ne može u četnike

Od 1903. godine u Srbiji počinje komitska ili četnička akcija. U nju hrli omladina iz celog Srpstva. Navešćemo samo neke: mladi Ličanin P. Momčilović došao je u Beograd i poginuo na Guglinu 1905. Miloš Svilar, isto Ličanin, napustio je prava u Beču i otišao u četnike. To je isto uradio i LJubiša Vrsarović iz Splita; M. Subotić gimnazist iz Šapca izvršio je samoubistvo kad ga zbog slabog zdravlja nisu primili u četnike. Beogradska policija vratila je masu gimnazijalaca koji su krenuli u četnike, u njihova rodna mesta. Gavrilo Princip je bio očajan kada su mu 1912. rekli da nije sposoban da bude četnik. Dva dečaka poginula su 1914. na Drini protiv Austrije. Prvi je Srbomusliman Rizvan Safo a drugi Pera Petković - Ćela.

Micko Krstić, četnički vojvoda: Robijao 17 godina, pomilovanje odbio rečima - ja nisam Bugarin

Rođen je i poginuo u Makedoniji. Poreklom je iz okoline Ohrida. Još u mladosti je četovao protiv Turaka i Arnauta. Zatim se borio protiv Bugara koji nisu imali prolaz u njegovom Poreču. Turci su ga uhvatili na prevaru i osudili na doživotnu tamnicu. Robijao je 17 godina. Pomilovan je kao Bugarin i odbio pomilovanje rečima: "Ja nisam Bugarin". Posle dve i po godine je pomilovan - ali kao Srbin.


Vojvoda Micko sa svojim četnicima: U poznim godinama živeo je u Kragujevcu, gde se oko njega stvorio najjači četnički centar.
Mali Vojin zvani Ture, upijao je njegove priče.
Voja Ture, ući će u istoriju četništva kao Vojvoda Vuk

Odmah je otišao u četničku majku - goru. Stvorio je četu i zarobio čuvenog bugarskog vojvodu Damnjana Grujeva i poklonio mu život.

Kada su stigle mlade četničke snage Gligor Sokolović, vojvoda Babunski i Dovezenski, vojvoda Micko je kao star čovek otišao na odmor u Srbiju. Živeo je tri godine u Kragujevcu i Požarevcu. Vratio se u Makedoniju. Ubili su ga Turci između Kičeva i Broda.

Lazar Kujundžić, četnički vojvoda: Umro pucajući i pevajući, izdao ga Šiptar koji mu je dao besu

Rođen je u Staroj Srbiji u selu Orahovac blizu Prizrena. Poginuo je (izgoreo) u Velikoj Hoči u istom kraju. Osnovnu školu je završio u rodnom mestu. Bogoslovsko učiteljsku školu u Prizrenu. Bio je učitelj u Prizrenu i Kičevu. Bio je u čuvenoj borbi na Čelopeku kada su četnici razbili Turke. Posle toga nije hteo da beži u ondašnju Srbiju nego je sa vojvodom Savatijem i Živom Milovanovićem četovao po Staroj Srbiji. Na Spasovdan je njihova četa osvanula u Velikoj Hoči. Primio ih je Arnaut Lanja Ukin i dao im besu (reč) da im se ništa neće desiti u njegovoj kući. Odmah je obavestio Turke u Orahovcu koji su ih opkolili. Zapalili su kuću. Umrli su muški do kraja, pucajući i pevajući četničke pesme. Turci su doveli majku Lazarevu da pozna sina ali je ona stegla srce i nije ga tobož prepoznala da bi spasla selo i porodicu.

Između dva svetska rata Lazar Kujundžić je slavljen kao najveći junak. Ušao je u književnost i knez Ivo Vojnović napisao je "Lazarevo Vaskrsenje"; a Milosav Jelić, Majka Kujundžića"...

Rade Malobabić: Streljan sa pukovnikom Apisom

Srbin iz Hrvatske, iz jednog sela pored Topuskog. Bio je trgovac, agent osiguravajućeg društva, suđen je sa 53 srpska prvaka u Zagrebu, početkom ovog veka kao "velikosrpski nacionalista" i čovek koji ima tajne veze sa Beogradom.

Kada je Austrija napala Srbiju 1914. Malobabić je ilegalno prešao u Srbiju, gde nije primljen širokih ruku jer se sumnjalo da je austrijski uhoda. Bio je zatvoren u Nišu godinu dana, ali ga je 1915. izvukao iz zatvora pukovnik Apis i poveo sa sobom. Bio je na Solunskom frontu do 1916. i ponovo uhapšen pod optužbom da je hteo da ubije prestolonaslednika Aleksandra. Osuđen je na smrt sa Apisom i streljan 1917. godine.

Cene Marković, četnički vojvoda:
Bugari mu zapalili i kuću i selo

Rođen je u okoli Tetova 1864. Do svoje 15 godine živeo je u rodnom mestu. Zatim je pečalbario u Bugarskoj i Rusiji. U Rusiji je završio podoficirsku školu i tamo bio vojnik pa se opet vratio u Bugarsku. Život u toj zemlji nije delovao na njegovu nacionalnu svest. On je bio i ostao tetovski Srbin. Kada je VMRO počeo da bugarizuje Makedoniju, prišao je srpskim četnicima i postao vojvoda Cene. Vojevao je na levoj obali Vardara. Kada je počeo Prvi balkanski rat, on je kao prethodnica, porušio turske karaule na Merdarima, što je dokaz da su četnici uvek bacani na najteža mesta. U početku Prvog svetskog rata tukao se u Beogradu protiv Austrijanaca, zatim je poslat u svoj kraj da kontroliše rad tajne bugarske organizacije. Prilikom sloma Srbije 1915. Bugari su ga napali kod Tetova, ubili konja pod njim. Ostao je živ i peške je prešao Albaniju. Bio je na Solunskom frontu i doživeo oslobođenje. U prolazu se u Bitolju oženio, ali je morao da napusti ženu i da ide sa vojskom dalje na sever. Kada su se smirile ratne strasti vratio se kući i zatekao pravu pustoš. Bugari su mu zapalili kuću. Požar se raširio i izgorelo je celo selo koje se zvalo Jelošnik.

Miša Aleksić Marinko: Četovao sa vojvodom Tankosićem

Rođen je u raškom delu Stare Srbije. Pobegao u ondašnju Srbiju, u Kuršumliju. Završio je podoficirsku školu. Četovao je od 1905, a 1908. je spremao čete za Bosnu zajedno sa vojvodom Tankosićem. Bio je veliki junak u svim ratovima od 1912-1918. Umro je od iscrpljenosti u Banatu, u tadašnjem Velikom Bečkereku, današnjem Zrenjaninu.

Doksim Mihailović, četnički vojvoda: Smrt na Kumanovu

Rođen je u okolini Tetova. Bogoslovsnko-učiteljsku školu završio je u Prizrenu. Bio je učitelj u rodnom kraju do 1904. Učestvovao je u boju na Čelopeku koji je bio slavan po velikoj pobedi. Zatim je otišao na Svetu Goru i bio upravnik imanja manastira Hilandara. Ponovo se vratio u Makedoniju i oženio. Bio je upravnik srpske škole u Đevđeliji. Zatim je trgovao po Grčkoj i Malti. Grčki i turski jezik je govorio od malena a naučio je i arapski i italijanski. Kada je počeo Balkanski rat odmah je osnovao četu i priiključio se vojvodi Vuku, kao prethodnici srpske armije. Tukao se protiv Turaka na Kozjaku. Poginuo je drugog dana Kumanovske bitke. Sahranjen je na jednom brdu iznad sela Mlado Nagoričane.

Peko Pavlović, vojvoda četnički: Napustio Crnu Goru zbog sukoba sa Vukotićem

Koreni iz Crne Gore. Pročuo se 1875, prilikom ustanka hercegovačkih Srba protiv Turaka kada je organizovao crnogorske i hercegovačke čete. Istakao se u bici u Vučjem Dolu gde su satrveni Turci. Morao je da napusti Crnu Goru zbog sukoba sa knjazom Nikolom i vojvodom Petrom Vukotićem i ode u Bugarsku gde je sa opozicijom Radikalne stranke spremao upad u Srbiju i svrgnuće kralja Milana. Od svega ovoga nije bilo ništa. Vratio se u Crnu Goru gde je i umro živeći krajnje povučeno, jer pored knjaza Nikole, ni jedno cveće nije moglo da cveta.

Kosta Milovanović - Pećanac, poznati četnički vojvoda: Vođa Topličkog ustanka

Srbin je, rodom iz Metohije, koji je od arnatuskih nasilja sklonio glavu u Toplicu, a i kasnije je išao klasičnim četničkim putem: podoficirska škola, ulazak u četničku organizaciju, upadanje u Staru Srbiju i Makedoniju sa četama i borba protiv Turaka. Umeo je sa Šiptarima i sa njihovim vođom Isom Boljetin-com, u njegovoj takozvanoj vladi bio je vojni komandant. U istoriju je ušao po Topličkom ustanku 1917. kada se Južna Srbija digla protiv Bugara (Bugari i tada i sada uče da u Južnoj Srbiji žive Moravski Bugari, a dok su vladali Južnom Srbijom od 1915 - 1918. činili su neviđene zulume: pobili su sve školovane Srbe, izbacivali "ić" iz prezimena sa grobalja i iz crkava. Petrovići su postali Petrovi, deca u školi učila "Az sm Bulgarin", počeli su da regrutuju Srbe za bugarsku vojsku. Na ovo je Južna Srbija odgovorila Topličkim ustankom 1917, koji su poveli četnici Kosta Vojinović i Kosta Pećanac, koji je avionom doleteo iz Soluna za Toplicu.

Posle sloma ustanka održao se krstarećiKopaonikom, Hercegovinom i Crnom Gorom do dolaska srpskih trupa iz Soluna. Posle uspostavljanja Kraljevine SHS borio se protiv separatista Mehonjića i Boškovića u Novopazarskom sandžaku.

Vojin Popović - Vojvoda Vuk: Mislio je da ga metak ne bije

Jedno je od prvih četničkih imena i jedini četnik koji ima spomenik u centru Beograda. Rođen je u Staroj Srbiji, u Sjenici i tamo je završio tri razreda osnovne škole, ali je porodica morala da beži u ondašnju Srbiju pa su se Popovići doselili u Kragujevac. Tamo je dovršio osnovnu školu i šest razreda gimnazije. Potom je završio vojnu akademiju. Bio je u čuvenoj Čelopečkoj bici i to mu je bilo vatreno krštenje. Četništvu se posvetio do smrti. U oba Balkanska rata bio je u prvim redovima. Bio je strah i trepet kako za Turke tako i za Bugare. U Prvom svetskom ratu njegovi četnici zaustavljali su čitave austrougarske divizije. Na Solunskom frontu dobio je najopasniji vojni položaj prema Bugarima. Mislilo se da mu zrno ne može ništa ali ga je ubio jedan Bugarin koji je bežao od njegovih četnika. Okrenuo se, prepoznao ga i pogodio u srce. Ostali četnici su nastavili da gone Bugare, a njegovih osam starih četnika poneli su ga do večnog prebivališta. Srpskoj vojsci objavljena je njegova smrt posebnom naredbom. Godine 1923. vojvoda Vuk je svečano donesen iz Makedonije u Beograd i sahranjen na Novom groblju.

Savatije Milićević Milošević: Spreman za atentatora

Pravo prezime Milićević Milošević ali je poznat kao Savatije. Potiče iz Studenice. Bio je preke naravi. Optužen je da je ubio sreskog načelnika i pobegao je u Arnautluk (Kosovo). Našao je utočište kod arnautskog prvaka Mula Zeke. U Srbiju mu nije bilo povratka za vreme Obrenovića, pa je opozicija smislila da Aleksandra Obrenovića i Dragu Mašin ubije Savatije. Da tajno dođe iz Zemuna u Beograd, uskoči u kola kraljevskog para i ubije ih. Savatije nije znao za strah i bio je spreman za ovo, ali zaverenici su u međuvremenu ubili kralja i kraljicu. Savatiju su bila otvorena vrata Srbije. Bio je na Čelopeku. Poginuo je u Velikoj Hoči zajedno sa Lazarom Kujundžićem i drugovima. Izdao ih je Arnaut koji im je obećao gostoprimstvo.

Gligor Sokolović:Ubili ga kad je sjahao, vode da se napije


Vojvoda Gligor Sokolović: U četnike otišao pošto je, iz zasede, puškom "martinkom" ubio poznatog zulumćara Ali-agu

Srbin je iz Makedonije iz jednog sela kod Prilepa. U mladosti je bio bugarofil ali kada je bugarski ustanak slomljen 1903. Gligor je prezimio u Beogradu gde se upoznao sa ideolozima četničkog pokreta, doktorom Gođevcem i drugim i postao četnik. Stvorio je četu i poveo je u rodni prilepski kraj. Tukao se protiv bugarskih četa. Očistio je od njih: prilepski, kičevski, veleški i porečki kraj. Kada je došlo do Mla-doturske revolucije u Makedoniji i zavladalo privremeno primirje Mladoturci su Srbe obasuli počastima. Ali, kasnije su promenili politiku i okre-nuli se protiv Srba. Vojvodu Gligora su ubili Turci tako što su mu tobož dali pratnju da bi bio sigurniji. Ubili su ga kada je sjahao pored jedne česme da se napije vode. NJegov najstariji sin Andon poginuo je kao srpski dobrovoljac u Prvom balkanskom ratu.

Vojislav Tankosić: Apisov poverenik i agent, iz groba iskopan

Poreklom je iz Tamnave blizu Valjeva. Završio je šest razreda gimnazije i vojnu akademiju. Još od rane mladosti pokazivao je visoku nacionalnu svest i stekao poverenje doktora Gođevca i drugih četničkih prvaka i, kao tajni agent, otišao prerušen u Makedoniju, da prouči teren i ljude za buduće letničke akcije. Kao Apisov poverenik streljao je 1903. braću kraljice Drage, Nikolu i Nikodija. Sa vojvodom Savatijem bio je u čuvenoj Čelopečkoj bici. NJemu su se obraćali Mladobosanci, Gavrilo Princip i drugovi i on im je dao oružje za njihove akcije. Izvori govore da se zabavljao tako što bi kuršumima skidao jabuke sa glava svojih četnika. Jedanput su prelazili preko Savskog mosta i kad im je naredio da skoče svi su skočili.

Bio je surov i odvažan. Hapšen je od naših vlasti kada je Gavrilo Princip ubio Franju Ferdinanda. Sve mu je oprošteno kada je Austrija napala Srbiju, jer su četnici Voje Tankosića i Jovana Babunskog, sprečili da već prve noći rata Beograd padne u austrijske ruke. Zatim se borio na Drini. NJegov odred se povlačio poslednji kao zaštitnica pred Austrijancima i Nemcima i tu negde kod Velikog Popovića je smrtno ranjen. Živeo je još dva dana. Umro je u Trsteniku. Kada su Austrijanci osvojili ovaj grad iskopali su ga iz groba da se uvere da je zaista mrtav, a hrvatski, mađarski, bugarski i austrijski listovi puni sreće donosili su na prvim stranama slike mrtvog Tankosića izvađenog iz groba. Ponovo je sahranjen i tamo ležao do 1923. kada su ga majka i drugovi preneli u Beograd i sa najvećim počastima sahranili na Novom groblju.

Vasilije Trbić: Najstroži četnički četovođa

Srbin iz Slavonije iz Bijelog Brda kod Dalja. Školovao se u rodnom kraju zatim u Srbiji. Hteo je da bude monah u Hilandaru. Tamo su 1902. ubijeni neki grčki kaluđeri i on je morao da beži iz Svete Gore. Napustio je monaštvo i odao se četništvu. Učestvovao je u svim glavnim četničkim bitkama. Neobično strog i prek, surov čak i za četničke pojmove i u tome podseća na Pavla Đurišića. U Trbićevoj četi bila je gvozdena disciplina. Godine 1906. pucao je u jednog četnika, svog pobratima i teško ga ranio, ali su ipak ostali najbolji prijatelji. Za vreme Prvog svetskog rata avionom se spuštao u pozadinu austrijske, nemačke i bugarske vojske. Ostajao je na terenu po pola godine i vraćao se u Solun sa izveštajem o neprijatelju. Dobio je od kralja Aleksandra Karađorđevu zvezdu sa mačevima. Posle Balkanskih ratova, naselio se u Velesu i za vreme bugarske vlade (1915-1918) Bugari su mu ubili oca.


Vojvoda Trbić o kome su govorili da za četničke rabote
"ima još jedne oči" i da ga je nemoguće prevariti

Kosta Vojinović, četnički vojvoda: Samoubistvo poslednjim metkom Završio je šest razreda gimnazije i trgovačku akademiju u Beču. Imao je špeditersku radnju u Vranju, tu je došao u dodir sa četnicima i vezao se za njih. Posle Balaknskih ratova razgranao je posao po Solunu, Đevđeliji i Kosovskoj Mitrovici. Tako je i upoznao Kosovo odakle je starinom. Godine 1914. borio se protiv Austrijanaca na Adi Ciganliji, na Drini i Vlasini. Ostao je u Srbiji za vreme okupacije i bio pravi vođa Topličkog ustanka. Bugarima su trebale tri divizije da ga uguše. Ustanak je bio u proleće a Kosta Vojinović se održao do zime. U noći između 9/10. decembra zanoćio je u mlinu blizu sela Grgura sa pet drugova. Tu su ih Bugari opkolili ali nisu smali da ih napadnu noću, već su sačekali pojačanje pa su napad izveli ujutru. Borba je trajala celi dan. Svi četnici su poginuli a Kosta Vojinović je poslednji metak ostavio za sebe. Pre smrti napisao je i pisao u kojem je tražio da bude sahranjen na mestu pogibije. Tako se i dogodilo, a posle Prvog svetskog rata njegove mošti svečano su prenete u tamošnju crkvicu kod sela Grgura.

Srpska zapadna Makedonija


Vojvoda Doksim Mihailović: bivši upravnik imanja na Hilandaru,
govorio je turski, grčki, arapski i italijanski

Recimo i to da su srpske čete u početku bile obrazovane od meštana i prosvećenijih ljudi. Čete su opremane u Beogradu, Vranju, Leskovcu i Nišu a odatle prebacivane u Staru Srbiju i Makedoniju. U četama je još bila i omladina iz Srbije Zapadne Makedonije, Bosne, Vojvodine, Hercegovine, Slavonije, Like, Slovenije i Dalmacije. Većina četa bila je različita: brojale su od četvorice do 50 ljudi. Na čelu si bile vojvode. Disciplina kruta - nepokornost i neverstvo značilo je smrt. Čete su bile naoružane raznim puškama: od martinki do repetirki. Komitske bombe bile su isto tako različite. Od primitivnih kutija za konzerve do najsavršenijih bombi-torpeda. Četnici su bili obučeni tako da ne odudaraju od lokalnog miljea: u seljačkom odelu od belog ili surog sukna sa dokolenicama do opanaka sa uskim čakširama i džemadanom, sa oficirskom pelerinom i šubarom - kalpakom sa dvoglavim belim orlom. Nisu smeli dirati u tuđe imanje i tuđ obraz. Turci su na srpske čete nerado udarali ako je bio podjednak odnos snaga. U sukobima su se četnici bolje pokazali kao strelci od turskih vojnika, ali su Turci imali mitraljeze i topove i njima gađali četnike kada bi se zatvorili u kule, manastire ili obične kuće. Pre Prvog balkanskog rata u Vranju su se skupili četnici iz svih krajeva: 160 u Vranju i 40 na Kozjaku sa vojvodama Babunskim Ćelom, Dolgačem Trpkom, Danetom, Vanđelom, Doksimom i Cakićem; bilo je još 60 četnika koji su se spremali za Poreč. Njih je vodio Vojvoda Vuk. Oni su prvi prešli granicu, či-stili teren, opravljali mostove i spremali važnije položaje: Kozjak, Stracin i dr. Prišli su im i naoružani seljaci tako da su imali četiri grupe sa oko 250 ljudi. Četnici su prvi ušli u Prilep, zatim u prvim linijama u bitkama za Bitolj i Kičevo.


Vojvoda Kosta Vojinović, vođa legendarne Topličke bune: borio se do poslednjeg metka koji je sačuvao za sebe

Njihov rad je ostao do sad neocenjen u srpskoj nauci i kulturi. Ovo je samo skroman pokušaj da se donekle osvetli do sada prećutkivana strana srpske istorije.

Isto tako iz portreta pomenutih vojvoda vidi se kao na vosku da je Zapadna Makedonija sa izuzetkom albanskim etničkih ostrva bila srpska zemlja.

 
| vrh strane | sadržaj broja |  

PRVI BROJ SRPSKOG NASLEĐA IZAŠAO JE IZ ŠTAMPE NA BADNJI DAN LETA GOSPODNJEG 1998.


[ novi broj | arhiva | kontakt | promena jezika ]
webmaster@srpsko-nasledje.co.yu


Copyright © 1998. NIP „GLAS“