SRPSKO NASLEĐE
   ISTORIJSKE SVESKE
   BROJ 12DECEMBAR 1998.
SRPSKO NASLEDJE

Glumica Olga Ilić od lovorika do trnja
SRPSKA SARA BERNAR

Pripremio:
Bane Jovanović

Da li je moj život imao cilj? Ko zna... Ja sam učinila ono što sam mogla.

Olga Ilić


Slika
Olga Ilić kao Koštana

U niškom hotelu "Evropa", koji je bio daleko od Evrope, Olga Ilić je odigrala svoju prvu predstavu "Trnje i lovorike", sa Bogojem Rucovićem. Glumila je mladog slikara Stefana. Ime tog komada odslikalo je simbolično ceo njen potonji život koji je tekao u obrnutom smeru - od lovorika do trnja.

I Olga je veći deo svog glumačkog života provela kao putujuća glumica, kao "rečiti čergar". I za nju su ta putovanja bila otkrivalačka, jer se: "često putovalo sa oduševljenjem, a stizalo u razočarenje".

Tumačeći biografije putujućih glumaca, jedan od naših najpoznatijih savremenih teatrologa, dr Milenko Misailović, zapisuje: "Ima biografija koje ne objašnjavaju samo ljude čije su, nego često objašnjavaju i mnoge ljude koji će se tek pojaviti decenijama, pa i vekovima docnije. Možda i otuda dolazi ona mudrost, po kojoj nekog čoveka najbolje i najpotpunije može da objasni ne on sam, već neko drugi. Čovek je čoveku najbolje i najpotpunije ogledalo i zbog toga se pozorišna umetnost i zasniva na sučeljavanju čoveka na pozornici (glumca) i ljudi u gledalištu (publike). Ali, i pored vekovnog sučeljavanja čoveka sa nekim drugim čovekom, a i čoveka sa samim sobom, kao i pored vekovne težnje čoveka da se što više upozna sa samim sobom pomoću drugih ljudi, još uvek je čovek sam sebi, a i drugima najveća tajna".

Olgi Ilić se pružila prilika da hrabro otkrije svoj život, ali ne i sve svoje tajne.

Slomljena lepotom prošlog

Za svoj glumački jubilej (1895 - 1934) Olga Ilić je zamoljena da opiše sopstveni život na pozornici (rođena 1880. godine u Solunu - otac Francuz Gaston Sant) i tako su nastale autobiografske beleške "O njoj, koja se ne vraća", na radost i razočarenje njenih saputnika.

Slika
Bogoboj Rucović,
prvi partner Olge Ilić

Jedan od njenih pozorišnih saplemenika, Jovan Tanić, tim povodom veli:

"Ovo je samo letimičan pogled na ovo što Vi zovete svojim životom. Velika lažljivice, skrili ste ono što bi najviše golicalo radoznalost Vaših prijatelja i Vaše publike. I opet ste nam pružili samo ono što ste Vi hteli, istina sa puno ukusa i mnogo melanholije. Hvala i na tome."

A velika Olga Ilić ovako jepočela svoju ispovest:

"Na zidovima nekoliko požutelih fotografija, u duši okean uspomena. Iz toga kuta gledam na ono što je prošlo, čini mi se nekom ludom, mahnitom pomamom, tako da je sve to zbrkano, haotično i lepo.

Sinoć, kad sam se vraćala sa predstave, po ulicama razbacanog i još uspavanog Niša, gde me uvek sve seća na detinjstvo, gde nalazim sve, samo ne to detinjstvo koje je ostalo u dubini srca da druguje sa uspomenom na majku. Nenadano, iz neke kuće, čula sam promukli glas gramofona. Široka, meraklijska pesma puna usplamtelog sevdaha, sa tamne ploče rasipala se u noć. Melodija mi je tako poznata, glas pevačice tako blizak, zastala sam i slušala... To je bio Olgin glas. One Olge, koju ja još uvek nosim u sebi i pored kose koja je počela da sedi i pored mučne maske koju danas nosim.

Beše...

Vratila sam se slomljena, ne od tuge za onim što je prošlo, nego zbog lepote onoga što je bilo.

Ovo bi trebalo da bude svršetak moje autobiografije. Ali ja sam počela tom nostalgičnom notom, počela sam svršetkom, zato što gatam i zato što želim da svršetak bude lep kao što je početak bio".

Slika
Olga Ilić kao Dezdemona

Dezdemona u kratkoj suknjici

Za svojih pola veka, Olga Ilić, tada član i reditelj pozorišta Moravske banovine u Nišu, mogla je istovremeno mirno i nepomirljivo da opiše sebe - koja se ne vraća, ali koja je ostavila neizbrisiv pozorišni trag.

Bio je to ispunjen život.

"U 15. godini, prilikom gostovanja LJube Stanojevića igrala sam Dezdemonu u "Otelu". Možete zamisliti kakvo je lice Otelo napravio na probi, kad je video da mu je partnerka u kratkoj suknjici i da drži lutku. Ali isto tako hteo je da zadavi svoju malu partnerku od oduševljenja iako je zavesa pala".

Posle takvog uspeha put "pozorišnog čeda" vodi je direktno u cirkus "Fieri", a s njim u čergarski život koji je brzo skončan, kao i sve buduće Olgine avanture. Kao i ona u pozorištu lutaka zvanog "Pikolo teatar". Ali, udajom na prečac za glumca Kostu Ilića, čergarenje je samo nastavljeno.

Ređala su se pozorišta i uloge: varaždinsko gradsko pozorište, pozorište Petra Ćirića u Splitu, dramsko pozorište Mike Stojkovića u Šapcu, Narodno pozorište u Beogradu (prvi put). "Mladost je imala krila" - zapisuje Olga.

A onda?

"Tada sam propevala"

"Upoznala sam jednog bledog čoveka, koji je bio moja platonska ljubav. Taj čovek nije napisao nikad ništa. Ali to je bio naš najbolji usmeni pripovedač... On me je uveo u svet duha, u carstvo snova... visok i tanak, podbočen na štap, večno krvavih očiju, mekim i vrelim glasom, on je pričao, pričao... A ja sam prvi put počela da upoređujem ljude... Na jednoj strani bio je moj muž "tiranin", koji je izbio oko mojoj lutki, a na drugoj strani Žarko Ilić, bledi sin Jove Ilića "tatkana", koji me je zvao "Rarava". Tada sam propevala... Tada su postale one sevdalinke, one pečalne makedonske pesme i strasne bosanske zapevke, koje sada slušam sa neznanih gramofona, kada idem tamnim ulicama Niša.

Jednoga dana, u staroj kući Ilića, u sred vrata, punog starih voćaka i nekog toplog daha jednoga veka koji je prošao, pevala sam "Stojanke". Iz druge sobe, u papučama, sa fesom na glavi i dugim čibukom u ruci izašao je žmireći pesnik Jovo Ilić.

- E, lijepo pjevaš Ciganko, od kuda ti to grlo?

Predstavili su me, rekli su ko sam, a on je i dalje žmirio i uvlačio dimove iz čibuka.

Najzad reče:

- Pa de... zapjevaj još jednu.

A posle pesme, klimnuo je glavom i vratio se u svoju odaju lagano vukući noge u papučama, tiho, kao čovek koji je nenadano iz jednog prohujalog doba zavirio u novi život, pa se nehajno vratio u tišinu i zaborav..."

"Dakle, vi ste Olga Ilić"

Nastavljena je avantura zvana pozorišna iluzija: pozorište Brane Cvetkovića u Beogradu, Narodno pozorište (drugi put), da bi na predlog Koste Delinija Olga Ilić sop-stvenu pozorišnu družinu odvela na turneju po Bosni i Hercegovini.

"Pošto sam bila u razvodu sa mužem Kostom Ilićem, ideja da se neko vreme uklonim iz Beograda jako mi se dopala".

Po dolasku u Sarajevo morala je kod vladinog savetnika Koste Hermana po odobrenje za prikazivanje predstava.

Slika
Olga Ilić kao Hamlet

"Kad sam služitelju predala posetnicu zebla sam u dnu srca, bojeći se da se u Beograd ne vratimo pre nego što smo i počeli, ali služitelj se odmah vratio rekavši da me gospodin vladin savetnik očekuje... Ušla sam u kabinet. Strašni vladin savetnik prijatno se smešio i ponudio mi fotelju. Posle kraće pauze rekao je ljubazno:

- Dakle, vi ste Olga Ilić?

- Da.

-Članica Narodnog pozorišta u Beogradu?

- Ne bojite se valjda duplikata ili falsifikata gospodine savetniče.

- O ne... nikako gospođo... Jednom prilikom kad sam bio u Beogradu, gledao sam u pozorištu "Egmonta" i divio se umetničkoj igri Klarice. Ja sam jedan od poklonika vaše umetnosti i verujte, nisam se nadao da ću vas ovde u Sarajevu, a naročito u mom kabinetu i lično upoznati.

Tada je otvorio jednu knjigu i pokazao članak sa mojom slikom.

- Evo, gospođo, po povratku iz Beograda napisao sam članak o vama.

Dozvola je glasila na tri meseca."

Optužena za veleizdaju

Posle trećeg vraćanja u beogradsko Narodno pozorište, ali za kratko, Olga Ilić se zaustavila u pozorištu na "Bulevaru". Ovde su bila okupljena poznata glumačka imena, a među njima u Bogoboj Rucović, Olgin partner iz "Trnja i lovorika". Tu je Olga Ilić postigla svoj najviši domet u ulogama: Ofelije (Hamlet), Margarete (Gospođa s kamelijama), Toske Siprijene (Razvodimo se), a odatle je dospela u prvu srpsku operu Žarka Savića, da bi se ubrzo vratila u Niš, varoš svoje mladosti. U "Sinđeliću", pod upravom Delinija, igraće Hamleta po ugledu na Saru Bernar, ali i ulogu Steve Dragića u "Seoskom loli".

Početkom 1912. godine naći će se u "uglađenom" Osijeku, pa će, shodno sredini, promeniti i ime u Olivera Sant (uzimajući prezime svog oca), a sledeće godine, na poziv Branislava Nušića odlazi u skopsko Narodno pozorište, doživljavajući tamo istovremeno i najveću lepotu glumačkog poziva i najveću ličnu tragediju, u gradu - kako sama kaže - "uzrujanom od velike pobede i ostvarenog sna" posle oslo-bođenja od Bugara.

Šta se ustvari zbilo? Olga o tome zapisuje:

"To su bili divni dani narodnog ponosa kada smo svi osećali da smo članovi jedne zajednice koja je pošla napred i kad smo svi bili gordi na to: Milorad Gavrilović, Luka Popović, Osipović, Milorad Petrović, Oberski, Draga Milojević, Sofija Haritono-vić, LJubica Josić, Milica Spiridonović.

Bili smo velika porodica koja je grozničavo pre-življavala dane estatičkog zanosa. Kao predznak onoga što treba da dođe, za mučne dane koje treba da preživim... Nije bilo više pozorišta, nije više bilo aplauza i cveća. Zastor je zauvek pao i skrio skopljansku pozornicu. Moji drugovi prelazili su snežne goleti Albanije ili umirali iza bodljikavih žica dalekih logora. Nestalo je pesme, sedeljki i zanosa, svega što je do tada bio moj život, a na ulicama krvavi užas rata koji je moju dušu, naviknutu na iluzije, dovodio do očajanja. Bugarske vlasti me iz Skoplja interniraju u Leskovac, zatim u Niš i Knjaževac..."

Bugarske vlasti interniraju Olgu, da bi je potom angažovale za priredbe u korist srpske sirotinje:

"Svake nedelje pevala sam u crkvi i znam da su ta moja nastupanja pod okupacijom izazivala divljenje i odobravanje naših građana, jer su im ulivala veru i nadu u oslobođenje".

No, posle oslobođenja, naše vlasti su Olgi ta nastupanja protumačile kao "služenje okupatoru", uhapsile je i optužile za veleizdaju! Tek formirani sud poništio je rešenje o njenom pritvoru, ali život pod sramnim žigom ostavio je neizbrisiv trag.

Slika
Olga Ilić kao Steva

Olga piše: "Moj siromah muž, Kosta Ilić, iako smo bili razvedeni, svojski se zauzimao za mene tih dana moje patnje i time dokazao da se na muci poznaju junaci, a u nevolji pravi prijatelji... Posle tih teških dana, pod pritiskom javnosti i pozorišne publike, opet sam postala članica Narodnog pozorišta u Skoplju, gde sam poslednji put pevala nekad omiljenu Koštanu i gde su moje sevdalinke umrle, kao beli labudovi jedne mladosti, koja je umrla."

A zatim tome dodaje: "Godine 1923, posle smrti mog muža Koste, napravila sam poslednju glupost u životu i udala se za mog drugog muža Petra Hristilića, koji je isto kao i ja u sebi nosio divlju čežnju za lutanjem i za daljinama. Sedam godina sa našom trupom, po svim krajevima naše zemlje, prenosili smo strasnu lju-bav prema pozorišnoj sceni".


OPROŠTAJ NA SCENI

Bio je to samo jubilej, ali za Olgu Ilić, "rečitog čergara" i odlazak One koja se ne vraća, iako to nije tako zvučalo u posvećenoj joj pesmi Jovana Tanića pod naslovom "Jubilej", koja glasi:

 

Jubilej

I tako najzad svršen je put!
Snovi i ljubav i bol i laske
prošli, minuti. Turobni kut
danas je: "svet što znače daske".
Tek noću u snu dolaze senke
mladosti, kao duši iz skaske;
i blede, strašne očajne maske
vitlaju lude terevenke.

Zastor je pao! I ti na binu
izlaziš gordo. Zadnji je blesak.
Sad još umreti u petom činu
uz gledalaca paradni pljesak
treba ti gospo. Da li to boli
što zadnji čin samo još osta?
Mnogo života i smrti proli
iz bezdane duše. Još nije dosta!

Još ima mnogo rumene vatre
i pregaranje zanosno neko
u srcu tvome. Još oči snatre
čarobnu zvezdu što sja daleko.
Jer ima nešto što ne vene
i ako tvoje oči gasnu -
i neće nikad pasti sene
u dušu tvoju mladu i strasnu.

Već treći znak. Zastor se diže
nad zadnjim činom. Opet zanesi
i um i srce - i bez griže
ostani uvek to što jesi!
Veliki izraz opšteg bola,
bliski i večni ljudski jad.
Kroz špalir tvojih velikih rola
uloge zadnje nek minus ad.

Mi još čekamo. I još osta
u srcu tvome žara tog.
Nikada nije dao dosta
duh koji biva polubog.
U prkos paradnog jubileja
tebe još mračni ne vreba kut.
Napred, Gospo, preko trofeja!
Napred! Veliki još zove put.


Milan Grol je ovim rečima opisao poslednje dane Olge Ilić:

"Olgu Ilić nije čekalo da umre u svojoj koži. Vukući svojih prevaljenih 60 godina, u bedi materijalnoj i duševnoj, posle avanture sa Rucovićem (igrajući ulogu Hamleta na svojim dramskim večerima sa Bogobojem Rucovićem) i dve udaje, Olga Ilić živela je fizički u bedi, ali je davno već bila umrla u impresijama o temperamentu i figuri s kojima je jedino bila ono što je bila kad se za nju znalo".

Umrla je 1945, u svojoj 65. godini.


 
| vrh strane | sadržaj broja |  

PRVI BROJ SRPSKOG NASLEĐA IZAŠAO JE IZ ŠTAMPE NA BADNJI DAN LETA GOSPODNJEG 1998.


[ novi broj | arhiva | kontakt | promena jezika ]
webmaster@srpsko-nasledje.co.yu


Copyright © 1998. NIP „GLAS“