SRPSKO NASLEĐE
   ISTORIJSKE SVESKE
   BROJ 13JANUAR 1999.
SRPSKO NASLEDJE

Najvažniji hram, koji je najteže podići, i koji se mora vazda iznova graditi jeste čovek
Sveti Sava čudotvorac za narod

piše: Akademik
Dragan Nedeljković

Rusi za Puškina rekoše da je on za njih "načalo vseh načal", početak svih početaka, bar u modernoj kulturi i književnosti. Jer, Rusi su imali produženi Srednji vek: Humanizam i Renesansa se nisu primili na njihovom tlu. Preporod je doneo Puškin, koji je otvorio zlatni vek velike ruske književnosti: to je devetnaesto stoleće, čiji početak i prvu trećinu obeležava Puškinovo pokolenje. U suton devetnaestog i u zoru dvadesetog oglasiće se srebrno doba ruske književnosti i umetnosti, koje će, sa prethodnim zlatnim, biti nadoknada za nepostojanje Humanizma i Renesanse. Ubrzo će se Rusima osvetiti taj ubrzani, ali pozni, zakasneli i burni razvoj: krvave revolucije, kao Moloh, ta neman što traži nevine žrtve, svojim požarima će opustošiti rusku zemlju i gotovo uništiti "treći Rim".


U nas se često i sa razlogom veliča svetosavlje; naša crkva se vazda nadahnjuje svetosavskim duhom. Međutim, u tom pogledu kao da postoji jedan mali ali suštastveni nesporazum, jedno nehotično mimoilaženje naših savremenih duhovnika sa svetim Savom na koga se, iskreno i pobožno, pozivaju. Ali kao da se zaboravlja da:svetosavsko načelo ne podnosi mirovanje, zaostajanje, začaurenost, tapkanje u mestu.


Velika svetlost Srednjeg veka

Naš Srednji vek, do turske invazije, bio je doba velike svetlosti. Imali smo sreću što mu je ton dao veliki i svestrani utemeljivač, sin Nemanjin - Rastko, u monaštvu Sava, posle smrti kanonizovan - Sveti Sava. On je za Srbe "početak svih početaka".

Ne možemo za pravoslavnog monaha i prvosveštenika reći da je bio renesansna ličnost, jer Renesansu su, u načelu, vizantijska religija i civilizacija odbacile, kao antropocentričku viziju, opredelivši se za uzvišeniju - teocentričku. Ali je sveti Sava bio izuzetna svestrana ličnost, koja je u sebi ujedinjavala raznovrsne darove i težnje. Imao je smisla za praktično, pragmatično i organizaciono, kao da je zapadnjak; a u svemu tako uspešan - posedovao je i izvornu, duboku veru, bitno svojstvo istočnjačkog religijskog duha. Vera u zagrobni život i služba carstvu nebeskom nikad nisu sputavale ni usporavale njegovo zemaljsko poslanstvo. On je gradio isposnice i živeo u njima kao pustinjak; bio je ozračen vizantijskim isihazmom, sklon "tihovanju"; ali su ta povlačenja iz sveta bila samo priprema i usredsređivanje za veliko poslanstvo na zemlji, gde treba stvoriti bar pretpostavke za dozivanje savršene harmonije, koju religiozni duh doživljava kao carstvo nebesko. Tako celovitu i skladnu ličnost, koja ujedinjuje i miri u sebi suprotnosti, nema svaki narod u jutro svog istorijskog života. Zato su svetosavski pogled na svet, svetosavski stil života i neumornog delanja - za Srbe spasonosna paradigma, uzor za sva vremena, osobito danas, u ovo neizvesno smutno doba.

Početak svih početaka

Pragmatični vizionar - to je bio. Ali slaba je ta reč, nedovoljno obuhvatna. Sve što je gradio za svoje doba stvarao je i za vekove, za večnost: vazda je u svetosavskom podvizavanju prisutna, uz neposrednu korisnost, ta duga, beskrajna duhovna i moralna perspektiva. To i jeste odlika istinskog stvaraoca, obrasca čoveka kulture. Nogama čvrsto na zemlji, oličenje ravnoteže, glavom dodiruje nebesa, pogledom i mišlju prodire u daleku budućnost.

Bio je sve što je srpskom narodu u tom času bilo neophodno. Država je postojala, ali je toj državi, sazdanoj od ujedinjenih srpskih zemalja, pre svega Raške i Zete, a uz nju sadašnje Hercegovine, trebalo udahnuti duh i dušu. Srbi su već bili, uglavnom, kršteni, no hrišćanska vera još ih nije duboko prožela: rvala se sa paganstvom. Uz to, u srpskim zemljama još su je zastupali i tumačili stranci - grčki episkopi i sigurno mnogi grčki sveštenici. Srećom, uveliko su postojali slovenska liturgija i slovensko pismo, svete knjige prevedene na staroslovenski jezik prilagođavan lokalnom, srpskom jeziku. Na to dragoceno ćirilo-metodijevsko nasleđe oslonio se i sveti Sava; ali se tu nije moglo zaustaviti, niti se smelo stati: trebalo je i dalje krčiti put. Stoga sveti Sava misionari u srpskom narodu kao apostol Pavle u ondašnjem civilizovanom svetu, uglavnom mediteranskom; kao zakonodavac Mojsije među prognanim Jevrejima.

Crkva - duhovni temelj države

Srpskoj državi trebalo je položiti jak duhovni temelj, stvarajući Srpsku pravoslavnu crkvu, vernu izvornoj hrišćansko-vizantijskoj, ali samostalnu, autokefalnu. Bez takve crkve država nije imala sopstveni duh. Zato Sava ide u Nikeju, kod vizantij-skog vasileusa, prognanog od Latina, koji su zauzeli i opljačkali Carigrad, i kod vaseljenskog patrijarha: da izdejstvuje samostalnost hrišćanske crkve u Srbiji i definiše srpsko pravoslavlje, na nezadovoljstvo tada vrlo uglednog arhiepiskopa ohridskog, čiji je rang u istočnom hrišćanstvu bio zavidan. U svim srpskim zemljama novoustoličeni arhiepiskop Sava, sa sedištem u Žiči, ustanovljava eparhije i imenuje Srbe za episkope. Time je udario temelje Srpskoj pravoslavnoj crkvi: organizaciona struktura tada ustanovljena održala se vekovima, u velikoj meri do našeg doba.

Svetom Savi bilo je jasno da ni najsavršenija organizacija nije sve; čak ni hramovi koje je gradio i koje su podizali njegovi Nemanjići - nisu dovoljni, nisu ni suština. Najvažniji hram, koji je najteže podići, i koji se mora vazda iznova graditi - jeste čovek. Oplemeniti, oduhoviti, izgraditi i vaspitati srpskog čoveka - to je bio najteži zadatak pred kojim se zatekao arhipastir srpski, sveti Sava. Našao se pred izazovom koji je kušao Mojsija i nadahnjivao apostola Pavla: da se srpski čovek posveti dobru postajući imun na zlo; da se srpski narod preobrazi ako ne u izabrani, a ono u božji narod, narod visokih moralnih svojstava i duboke vere, i samim tim gotovo isto što i izabrani. Ako u tome nije uspeo, dovoljan je podvig već i to što je pokušao i ostavio amanet naslednicima, sve do nas, da istim putem hodimo i njegovo valjano započeto delo ne zaboravljamo. Kad danas, često i olako, zborimo o duhovnosti, znajmo da nje ovde nema ako nismo na onoj brazdi koju je uzorao sveti Sava, ako ne delamo na onoj njivi koju je on obrađivao i zasejao.


Mi imamo svoje, karlovačko, pjenije! Imamo i zavidnu horsku muziku.


Svestrani stvaralac

Sveti je bio veliki prosvetitelj, tvorac srpske škole; Sveti je bio neimar u doslovnom i u prenosnom smislu; Sveti je bio političar, državnik, pa i diplomata, kad su nužda i potrebe države to od njega tražile da bude, a onda je bio sugestivan, mudar, pred opakim neprijateljem - i lukav. Sveti je bio zakonodavac, sastavljač nomokanona ili krmčije, tvorac tipika za glavne srpske manastire Studenicu i Hilandar; Sveti je bio sjajni spisatelj, osnivač srpske književnosti; Sveti nije zaboravljao ni bolnice, pa slovi i kao utemeljač medicine i brige o fizičkom zdravlju sunarodnika i sabraće monaha; Sveti je bio za narod čudotvorac: što god bi dotakao - pozlatio bi. Ako bi o kamen, u ljutom, bezvodnom kršu, udario štapom, čista izvorska voda bi potekla.

U narodnom verovanju i maštanju, sveti Sava je opštio sa svim tajanstvima prirode, vladao zverima, gospodario florom; rečju, bio sveti čovek, podvižnik, stvaralac i čudotvorac, i zbog svega što je bio i činio - ravan apostolima.

Moderan u svom veku

U svome veku bio je moderan čovek, smeli predvodnik i preteča. Dovodio je u Srbiju iskusne neimare i velike živopisce. Neumorni putešestvenik, obilazio je svet široko otvorenih očiju; stranstvujući je učio, u vekove gledao, i u Srbiju presađivao iskustva, u to doba, najnaprednijih. I u tom smislu život i delo svetoga Save predstavljaju paradigmu za narod iz kojega je potekao, uzor za oponašanje. Gde god da je boravio - s njim je vazda bio srpski duh; a kad bi se u Srbiju vratio, on bi je oplemenjivao i bogatio tuđim iskustvima i znanjima, koja je presađivao u srpsko tle i u srpsko duše, poimajući njihovu univerzalnu vrednost. Zato i naše srednjovekovne freske imaju univerzalni značaj. Taj ton, u kome su u sazvučju nacionalno i univerzalno, dao je na samom početku srpskoj kulturi.

Suština pravoslavlja

U nas se često i sa razlogom veliča svetosavlje; naša crkva se vazda nadahnjuje svetosavskim duhom. Međutim, u tom pogledu kao i da postoji jedan mali ali suštastveni nesporazum, jedno nehotično mimoilaženje naših savremenih duhovnika sa svetim Savom na koga se, iskreno i pobožno, pozivaju. Ali kao da se zaboravlja da: svetosavsko načelo ne podnosi mirovanje, zaostajanje, začaurenost, tapkanje u mestu; svetosavska vera nije nimalo slična ustajaloj vodi ili mrtvoj bari. Načelo Svetoga je upravo suprotno: kretanje, napredak i obnova, traženje novog, opredeljivanje za moderno. NJegova vera je kao bujan izvor, nezaustavni tok i živa reka, vazda sveža i neprestano nova, jer se suočava sa životom koji je takođe svagda nov i neponovljiv.

Za one kojima je stalo do suštine svetosavlja - nema mira ni počinka; postoji samo neumorna, koliko duhovna i moralna toliko i konkretna, stvaralačka akcija, u kojoj se obnavljaju vera, podmlađuju životne snage, tvore nove vrednosti, uz poštovanje i čuvanje starih, nasleđenih. Držati se svetosavskog načela - ne znači robovati prošlosti; a ako se, ipak, vraćamo u prošlost, to je samo nadahnuća radi; to je poseta i poklonjenje učiteljici života - istoriji, koja će nas podsetiti i opomenuti da se u našem vremenu ponašamo onako smelo kako je sveti Sava to činio u svom veku. Poštujući tradiciju, dužni smo da je shvatimo samo kao temelj na kome gradimo nova, moderna zdanja, u skladu sa iskustvima prohujalih stoleća, ali i horizontom očekivanja našega doba.

Vizantijska umetnost

Sigurno je vizantijsko neimarstvo za nas dragoceni uzor; ali danas graditi crkve u doslovno istom stilu dokaz je stvaralačke nemoći. Neka duh Vizantije ostane prisutan, neka nas on nadahnjuje, ali da stvaramo nova dela, u kojima će se taj duh tvorački potvrditi i zablistati preobražen, kao novorođena lepota, kao kulturni, umetnički, intelektualni podvig, plod savremene duhovnosti, čiji su koreni duboki i izvori bujni. Svetosavsko načelo nije, dakle, pasivno i jalovo oponašanje, nego slobodno stvaranje novih vrednosti - duhovnih, neimarskih, umetničkih i misaonih. Nije li besmisleno danas kopirati drevne freske? To ni naši preci, posle velikih seoba Srbalja pod dva patrijarha Arsenija, nisu činili, nego su imali smelosti da potraže nove puteve u graditeljstvu i u umetnosti, ne zaboravljajući pri tome srpsko-vizantijsko predanje, koje su uklapali u novu simbiozu, nametnutu im novim vremenom i novim okolnostima. I zato smo se održali u srednjoj Evropi, s kojom smo se hrabro i samosvesno nosili, opirući se njenim nasiljima, a primajući njene autentične vrednosti. Pa tako smo se ponašali i u Srednjem veku: i kad smo ratovali sa Vizantijom, prisvajali smo njenu veru, presađivali njenu kulturu, nadahnjivali se njenom umetnošću, a odbacivali da se potčinimo osvajačkim željama te još moćne imperije! Ta paradigma, oličenje ravnoteže i mudrosti, stvarana od svetosavskih vremena i tokom nemanjićke povesti - spasonosna je i, za nas, vazda uzorita.

I danas gradimo hramove, ali kao da smo izgubili svetosavsku uravnoteženu smelost da se suočavamo sa izazovima novih vremena. Čini se da zavlačimo glavu u pesak da ne čujemo i ne vidimo zov epohe! A rasejali smo se, tragično, na svim kontinentima. Sigurno je da nove crkve koje gradimo treba da odišu našim duhom i svedoče o našoj tradiciji, ali ne i da se suprotstavljaju duhu i očekivanjima ove burne epohe. Mora i treba da se ogleda u njima naše poreklo i naše dragoceno nasleđe, ali i naša sposobnost da gradimo nove vrednosti, kadre da opšte i sa tradicijom, i sa savremenošću, i sa vremenima budućim.

Potrebni novi uzori

Očigledno su nam potrebni novi uzori. NJih je dužna da stvara matica i, osobito, prestoni grad svih Srba. U njemu su dva nova nedovršena hrama: crkva Svetog Marka, još neživopisana, i Svetosavski hram, u kome su radovi u već opasnom zastoju. Ta dva velika hrama ne mogu se oslikati kopijama, svedočeći time o nemoći savremenih pokolenja. "Sveti Marko" kao da se nudi da bude zahvalan prostor generalne probe za "Svetog Savu". U njemu treba da se prečisti stil naše epohe - novovizantijski, novi srpskopravoslavni stil, koji neće biti negacija vizantijsko-srpske klasike, ali mora da bude njena obnova, preporod i preobraženje. Drugim rečima, treba dejstvovati kao da nas sveti Sava posmatra, ohrabruje i nadahnjuje: stvarajmo vazda u njegovom duhu, ali ne kao u njegovom veku, koji je duboka, preduboka i neponovljiva prošlost!

To bi moglo da se odnosi i na pravoslavno pojanje. Dirljivi su vraćanje u Srednji vek i pobožni napori da se savlada vizantijsko crkveno pevanje; ali ako bi ta težnja postala isključiva, kao svaka isključivost ne bi bila dobrodošla. Vizanstijsko pojanje može biti jedno od dragocenih iskustava, nasleđe prema kojem se odnosimo s poštovanjem i ljubavlju. Odavno već postoji polifonija, tako da monotono jednoglasno pojanje može da se neguje samo kao kratki izlet u pravremena, radoznali dodir s prevaziđenim, a ipak dragim, kakve su sve lepe nepovratne uspomene.

Pojanje u crkvi

Mi imamo svoje, karlovačko, pjenije! Imamo i zavidnu horsku muziku, Stevana Mokranjca pre svega, ali i Kornelija Stankovića, i Josifa Marinkovića, i Marka Tajčevića, i...i... Uz značajan grčki uticaj, postoji i dragoceni ruski. A najbitnija je naša obaveza da i crkvenoj muzici pristupamo sa stvaralačkim željama.

Ima kompozitora koji su se odvažili i na taj podvig: da ujedine predanje sa modernim težnjama, uz oslonac ne narodni melos, kako su to činili, u nas, Mokranjac, a kod Rusa Čajkovski i Rahmanjinov. I kad sublimiraju rodne zvuke, stvarane od naroda, ovi umetnici se potvrđuju kao moderni u svom vremenu. Kod nas je danas takav Svetislav Božić, autor Svenoćnog bdenija, kao i niza drugih kompozicija prožetih dubokom i stvaralačkom pobožnošću, koja dokazuje da se može ostati veran tradiciji, a biti u sazvučju sa savremenošću i najnovijim umetničkim težnjama.

Jezik liturgije

U doba svetog Save staroslovenski jezik, u srpskoj redakciji, bio je blizak i lako razumljiv srpskom narodu. Danas je crkvenoslovenski jezik, ma koliko lep, sve manje razumljiv. U međuvremenu je sazdan novi književni srpski, na temeljima narodnih govora. Crkvenoslovenski se može učiti i negovati kao naš klasični, ali ne više živi jezik, prema kome smo mi ne malo sentimentalni. Liturgijski tekstovi su samo delimično prevedeni na savremeni srpski: obavljen je lakši deo posla, prevedena su liturgijska jektenija, tako da mnogi sveštenici služe na srpskom. Preostao je teži i veći deo posla, jer duhovno pesme, himne, stihire, tropare, kondake nije dovoljno prevesti, nego tekstove, koji prevođenjem gube uobičajeni ritam, uskladiti sa crkvenim pojanjem. Za novi jezik, savremeni, neophodno je, izgleda, i novo pevanje, prilagođeno tom jeziku i njegovom ritmu. To je veliki stvaralački izazov ne samo za jezičke stručnjake nego i za muzikologe, kompozitore. I taj podvig se može ostvariti samo zahvaljujući svetosavskom duhu, u kom su nadahnuće i putokazi, moć spajanja tradicionalnog i novog.

Svetosavsko načelo, premda drevno, ustvari je aktuelnije nego ikad. U njemu je svetlost za ovo doba ne za buduća vremena. U strašnoj nepogodi, koja nas sa svih strana ugrožava, svetosavsko načelo je naš pouzdani oslonac, naša spasonosna busola: da ne zalutamo, da iz smutnog vremena pronađemo izlaz. A izlaz postoji, svagda postoji, samo ga ljudi često ne vide. No ko traži - naći će. Ko veruje - biće spasen; jer ko kuca - otvoriće mu se.

I najzad, iskušenje, slabost, greh, koji nas prate, kao zla kob, još od svetosavskoga doba: raskol, sklonost ka svađama i deobama! NJihova žrtva bio je, na žalost našu i ogromnu moralnu štetu srpsku , i kult svetog Save. Proživeli smo, a zdravi i dugoveki su i nadživeli, to "vreme zla" koje beše i doba "isterivanje Boga". Srećom u nesreći, imali smo vrsne i savesne spisatelje koji su i to opisali i vo vjek i vjekov uklesali u našu povest: da se stidimo, da pamtimo i ne ponovimo! Zajedno sa Bogom isterivan je iz svesti Srba i sveti Sava: bilo je to sakaćenje našega duha i propast morala. Međutim, duh ne bi doživeo taj pad da je bio krepak, da nije već bio moralno oslabljen, umrtvljen izvesnim jalovim tradicionalizmom, koji je, u suštini, gušio plodotvornu tradiciju, kočio duhovni razvoj, pustošio, u neznanju i nehotično, i kad mu to uopšte nije bila namera, pustošio polja vere i nade, prepuštajući ne male prostore nečistim silama da nam one kroje istorijsku sudbinu.

Zato tvrdimo da su koreni zla, koje nas uništava, duboki, preduboki; i da je komunizam bio samo krajnji ishod, tokom duge istorije, nagomilanih sagrešenja. Zar se ne sukobiše teško i Nemanjini sinovi, deca svetog Simeona Mirotočivoga, a Savina dva starija brata: Vukan, zetski vladar, i Stefan, prvovenčani kralj svesrpski. Ugroziše delo očevo, jedinstvo države i vere, što stranci odmah iskoristiše, onda kao i danas. Samo smo, u ono vreme, imali prepametnog Savu Nemanjića, najmlađeg, ali najmudrijeg od trojice braće. Imali smo spasioca razjedinjenog Srpstva, koji je krenuo iz Hilandara u otačastvo, noseći mošti svoga roditelja da ga sahrani u zadužbini Studenici pošto nad tim svetim moštima izmiri zavađenu braću. Čim su saznali da im se približava otac, svetitelj Simeon Mirotočivi, ktitor Studenice i Hilandara, i najmlađi, ali moralno najuticajniji i najautoritativniji brat svetogorski crnorizac, strasti su se stišale, muk je nastao, borbe prestale; i već u divnoj dolini Ibra, gde je - po predanju - Sava sa svetim moštima i monaškom svetogorskom pratnjom zastao da predahne, kao da je sklopljen "polumir" između zavađene braće koja su tu očekivala, sa Studeničanima i drugim monasima, svoga upokojenog oca i ktitora: tako se i danas to mesto u Dolini jorgovana zove - Polumir. A u jednom od studeničkih paraklisa, u južnoj kapeli, s desne strane kad se uđe u Radoslavljevu pripratu, živopisom je predstavljeno žitije Stefana Nemanje, pa i svečani prizor u samoj carskoj lavri, oko prenesenih moštiju svetog Simeona Mirotočivoga, čiji su posmrtni ostaci okruženi naslednicima, koje je izmirio Sava, i ostalim dostojanstvenicima.

Ko danas da nas izmiri? Ko da stiša strasti i ukroti deobe? Ko da spase Srpstvo od nečistih razjedinjujućih sila? Ko da opomene sve nas da se ne svađamo nad ambisom; ko da upozori posebno one iz Nemanjinog i Savinog zavičaja, da ne zaboravljamo ko smo i šta smo, da nismo dva naroda već jedan, i da nam je dužnost da negujemo uzajamnu ljubav i jedinstvo svih srpskih zemalja kako su to činili Stefan Nemanja, rođen u Ribnici, današnjoj Podgorici, i sveti Sava, koji je Hercegovinu i Bosnu, i ne manje Crnu Goru, doživljavao kao svoj zavičaj, dedovinu, delove svekolikog jedinstvenog Srpstva? Blago rečeno: nepristojno je sve to zaboravljati, a zlodelo - jasnu istoriju zamućivati i poništavati. Ko sad da nas vrati iskonskoj istini, čistoj veri i onom uzvišenom moralu, koje je ugrađivao u svoje savremenike sveti Sava, želeći da Srbe uzdigne među, suhom i srcem, najplemenitije narode? Ko?- a svak nek u sebi potraži odgovor. Ipak bih ga začeo: noseći u svesti, kao i tolika pokolenja naših predaka, svetosavske zavete i besmrtni duh tog našeg "početka svih početaka" - svak od nas je pozvan, i dužan, da se ponaša i da dejstvuje onako kako bi mu prvi srpski svetitelj savetovao. Svetosavsko načelo je u nama - to znači vera, nada i ljubav su u nama; to znači svesrpsko jedinstvo je duboko u nama. U tom znaku mi ne možemo, mi ne smemo da ne pobedimo, moralno!

 
| vrh strane | sadržaj broja |  

PRVI BROJ SRPSKOG NASLEĐA IZAŠAO JE IZ ŠTAMPE NA BADNJI DAN LETA GOSPODNJEG 1998.


[ novi broj | arhiva | kontakt | promena jezika ]
webmaster@srpsko-nasledje.co.yu


Copyright © 1998. NIP „GLAS“