SRPSKO NASLEĐE
   ISTORIJSKE SVESKE
   BROJ 14FEBRUAR 1999.
SRPSKO NASLEDJE

Srbi u Beču plod istraživanja i znanja Dejana Medakovića

SJAJ I BEDA NACIONALNE SUDBINE

Piše:
akademik
Dragan Nedeljković

Naši preci su se svim srcem zalagali da naglase srpstvo u Banatu, Bačkoj, Baranji i Sremu. A neki naši savremenici, ignoranti u istoriji, okrenuli su smisao ideje o Vojvodini, pa su se za autonomiju borili u odnosu na Srbiju, što je apsurd. Za Srbe je autonomija bila spasonosna u Austriji i Austrougarskoj, kad su bili ugroženi od prekrštavanja, unijaćenja, pokmećivanja i odnarođivanja. San naših vojvođanskih predaka bejaše: ili da se vrate na svoja ognjišta, tamo daleko, u Metohiju, Kosovo, Staru Srbiju, moravsku Srbiju, Šumadiju; Ili pak da se ujedine sa maticom Srbijom, kad istorijske prilike to dopuste. Izokrenuti smisao vojvođanske autonomije - danas znači ne znati istoriju, izneveriti pretke, ponašati se beslovesno. Zato sam duboko uveren da je autonomaštvo - antikultura. Jer ne znati svoju istoriju, izneveriti svoja predanja, olako zanemarivati egzistencijalni srpski interes, zaboravljajući zavete predaka - šta je drugo do varvarstvo?

Pred nama je monumentalno delo enciklopedijskog uma: kruna njegovih višedecenijskih istraživanja i raskošnih znanja. Pred nama je nedavno izabrani predsednik Srpske akademije nauka i umetnosti, kakvog posle Aleksandra Belića nismo imali.

Istoričar umetnosti, pesnik i pisac, Dejan Medaković, samosvešću, čuvstvima i znanjima, bdi nad celim srpskim duhovnim prostorom - od Hilandara do Sent Andreje, od Savine do Trsta i Beča. Svojim delom je prisutan u svim srpskim duhovnim ognjištima. NJegovo poznavanje balkanske i srednjoevropske kulture sasvim je izuzetno, a i celu evropsku povest, civilizaciju, umetnost i književnost doživljava kao svoju duhovnu baštinu. Stoga je kadar da istorijsku sudbinu srpskog naroda vazda sagleda u tom širokom kontinentalnom krugu. A nisu u pitanju samo suva znanja, koja svoja izuzetna bogatstva crpe iz zavidne erupcije i stravičnog pamćenja, što pokadšto osećamo ne samo kao vrlinu nego i kao kaznu tog beskrajno radoznalog duha. Jer slušajući ga, i mi, njegovi prijatelji, često se upitamo: gde su mu stala ta golema znanja i kako može, s tolikom vedrinom i lakoćom, da nosi njihov teret? A doista može: jer sve te činjenice nisu ni jalove ni mrtve: od njih on gradi svoju viziju naše istorijske sudbine. Znanja Dejana Medakovića su krilata. On je suprotnost eruditima bez ideja, opreka takozvanim fah-idiotima, nesposobnim da vide dalje od granica svoje struke. Kod njega je sve u znaku humaniteta i u službi smisla postojanja našeg srpskog naroda među drugim nacijama i u čovečanstvu. Pred nama je, dame i gospodo, pravi humanist, duh enciklopedijski, nalik na one iz renesansnoga doba.


Srbi su uspeli da se integrišu u bečku kulturnu sredinu, ne samo kao prodorni trgovci, uz pomoć vrlo dovitljivih pravoslavnih Cincara, nego i kao umetnici, i činovnici i, osobito, kao vojnici


Taj duh se potvrđuje na svakoj stranici ove ne samo monumantalne nego i prelepe knjige: "Srbi u Beču". Drugim rečima: Srbi u velikom svetu. (Hoće li se naći neko da napiše i delo: Srbi u Parizu, Srbi i u drugim središtima kulture evropske i svetske? Bojim se da ćemo na slične podvige još dugo čekati, jer duh kadar da ih ostvari ne nazire se u našoj sredini. Daj Bože da se varam!)

Udruženi Istok Zapad

Uvod, dvanaest poglavlja i zaključak, propraćeni bogatim dokumentima i divnim umetničkim, slikovnim prilozima, potpuno dočaravaju sjaj i bedu naše nacionalne sudbine, suočene sa visokom evropskom kulturom. To nije bio baš prijatan susret ravnopravnih, istina različitih, u mnogome oprečnih. Odnosi istočnog i zapadnjačkog hrišćanstva bili su opterećeni nepoverenjem i neprijateljstvom, i samo velika nužda, teška nevolja i strašni neprijatelj mogli su ih naterati da potraže zajednički jezik i udruže svoje snage.

Austrija je, posle druge opsade Beča 1683, u kojoj su je spasli Poljaci Jana Sobjeckog, uzvratila Turskoj udarac, oslobodila "štit" hrišćanstva, više decenija od muslimana okupirani Budim, osvojila i "ključ Balkana" - Beograd, prodrla čak do Južne Srbije, do Skoplja, Kosova i Prizrena, pozivajući Srbe da se dignu na ustanak protiv zajedničkog zavojevača. Patrijarh Arsenije Treći je oklevao znajući da je iskušenje s kojim je bio suočen bremenito smrtnim opasnostima, ali našavši se, po volji više sile, doslovno između dve vatre, morao je da se pridruži hrišćanima, katolicima, svestan da oni pravi prijatelji nisu.

Kad je Turska uzvratila udarac, a Austrijanci se dali u povlačenje, pokolebani koliko epidemijama toliko i napadima Francuza pod Lujem Četrnaestim na zapadnim granicama, Srbi su se našli na cedilu: ili da sačekaju Turke i dožive strašne masakre i pustošenja, ili da beže sa savezničkom hrišćanskom vojskom, preko Save i Dunava, na tle austrijske imperije, u Panoniju, koja je bila mađarska. Nisu hteli da se povuku bez garancija da će imati narodna i verska prava, a kao ratnici i privilegije, da ne bi postali robovi mađarskih feudalaca. Onaj koji ih je pozvao na ustanak bio je dužan da ih primi i zaštiti - austrijski ćesar. Oni nije dao Srbima prava veća od onih koja su imali pod Turcima, u Patrijaršiji pećkoj, pa se postavljalo, i postavlja, pitanje: koliko je bilo mudro srpsko uključivanje u austro-turski rat? Izgleda da se nije moglo izbeći, a i da su procene bile pogrešne, jer još nije bio došao kraj Turskoj, koja jeste izgubila jednu veliku bitku, i niz bitaka, ali ne i celu vojnu. No, Srbi, skloni ponavljanju grešaka, podigli su se na Turke i u sledećem austro-turskom ratu: i opet su morali da se sele. Posle prve velike seobe 1690, došla je druga velika seoba Srba - 1739, pod Arsenijem Četvrtim. A stolećima pre toga, osobito posle pada Srbije i Bosne, trajale su, istina manje masovne ali stalne, seobe na tle Austrije, tako da je, 1522, organizovana Vojna krajina, pod neposrednom upravom bečkog cara, koju su popunjavali upravo ti preseljenici.

Presudna uloga Beča

Beč je tako postao, i stolećima bio, deo srpske istorijske sudbine. Srbi su se suočili, osobito posle 1690, s novim protivnikom: prozelitizmom katolika, za koje su oni bili šizmatici. Uz to, našli su se u procepu između Habsburga i opozicije mađarskih staleža. Najzad, braneći svoje pravo na opstanak, Srbi su ušli u procese evropeizacije, u kojima je uloga Beča bila presudna. Austrijski naučnici, nezainteresovani za srpsku dramu, jedva su pratili taj razvoj.

Beč je postao politička i duhovna prestonica za sve narode carstva, pa i za Srbe, koji su ostavili za sobom razorena drevna ognjišta, svoje opustošene domove, opljačkane ili spaljene manastire, pa i samu Patrijaršiju u Peći. Prešavši Savu i Dunav, počinju se grupisati u gradovima i, jednim, sve znatnijim delom pretvarati u građane: u Budimu i Pešti, u Sent Andreji i Sremskim Karlovcima, u Temišvaru, Aradu i Vršcu, u Baji, Somboru i Oseku, u Pančevu i Velikom Bečkereku, u Mitrovici i Trstu.

Vojna granica je bila u nadležnosti monarha, odnosno Ilirske dvorske deputacije, koja će biti pretvorena u Ilirsku dvorsku kancelariju, protiv koje su Mađari, pa će od 1792. značajnu ulogu zadobiti Ugarsko namesničko veće. Izloženi trzavicama i pritiscima, Srbi su primorani da se bore za opstanak i očuvanje svojih privilegija, koje su često na udaru: stoga su Srbi često prinuđeni da podsećaju na istoriju. U Beču su mnogo oprezniji nego u manjim mestima, u kojima brže osvajaju istaknute položaje, na primer u trgovini. Tako su u Trstu izbili u gornje slojeve; ali carstvujušća Vijena, sve do Prvog svetskog rata, ima veliku privlačnost i nesumnjivo prvenstvo. Međutim, očigledna je nesrazmera između političke prestonice, što je Beč i za Srbe postao, i duhovne prestonice, u kojoj su oni na margini, prinuđeni da se bore za opstanak i da se neprestano dokazuju kao dostojni građani Evrope. Srbi su bagatelisani, izneveravani i ponižavani. Privilegije se smanjuju, dovode u pitanje i opet potvrđuju, ali tek kad se carstvo suoči s nekom opasnošću i potrebom da se neko, najčešće baš Srbi, za nj žrtvuje. Na našu sreću u nesreći, postojalo je protivrečje između politike, koja nas je izigravala, i kulture, koja nas je uzdizala i preobražavala. Političkim pritiscima trebalo je opirati se, jer su nas dovodili u sasvim podređena stanja, a kulturne uticaje prihvatati, jer su nam otvarali vidike. Istorijska sudbina je tako htela: da Beč tokom tri stoleća bude političko i kulturno središte Srba. Prestonica države, u kojoj je bilo četrdesetak naroda, neizbežno je imala i kosmopolitsku klimu. Biti prisutan u Beču značilo je zateći se na velikom trkalištu, uz mnogo opasnih takmaca: uspeti i probiti se u prve redove moglo se samo izuzetnim svojstvima.


Ako u Dositejevoj "Autobiografiji" ima samo šturih podataka o muzičkom životu Beča, kod Vuka i NJegoša nema ni pomena. Romantizam kome pripadaju ova dva srpska spisitelja, više nego bilo koja druga epoha - prožet je duhom muzike; a ona nije dotakla naše velikane, koji su - očigledno - imali sluha za gusle, a ne za simfonijske orkestre, za klavsen, klavir ili violinu


Kako opstati u Evropi

Godine 1867. prevladaće dualističko načelo: imperija se preobražava u Austrougarsku, što je, s jedne strane, odložilo raspad a, s druge, pripremilo ga, jer se carstvo nije opredelilo za trializam, uprkos brojnim Slovenima. No bez obzira na političku dramu, koja je stalno čas tinjala čas buktala, Beč je bio višenacionalna prestonica, koja je privlačila darovite duhove iz svih naroda: Dejan Medaković je sigurno u pravu kad u toj kosmopolitskoj atmosferi, koju će sjajno opisati Stefan Cvajg u svom "Jučerašnjem svetu", nazire sliku buduće ujedinjene Evrope. Ali je u toj Evropi, i tada agresivnoj i sračunatoj, trebalo opstati: primiti njenu kulturu, a ne odreći se svoje, svetosavske, donete iz postojbine. Srbi su bili upućeni na tu nužnu simbiozu.

Bečka katedrala Svetog Stefana oko 1700. godine

U drugom poglavlju autor nam dočarava položaj Srba u 18. veku, u kome se menja slika srpske vekovne duhovne opredeljenosti. Ne kidajući vezu sa istočnim pravoslavljem, Srbi su prinuđeni da prihvataju vrednosti srednjoevropske kulture. Napuštanje Metohije, Peći, Kosova, ostalih srpskih zemalja shvatili su kao privremeno stanje - nužno zlo. Car ih je pozvao na ustanak uz obećanje slobode i prava veroispovesti: privilegije ništa veće od onih koje su stekli uz Pećku patrijaršiju. Ali car Leopold ne sme da zaboravi Ugarsku! Glavni oslonac srpskog povlašćenog položaja na austrijskom državnom prostoru bilo je uključivanje u odbrambeni sistem Vojne krajine. Međutim, katolici se više mešaju u srpska verska pitanja nego turski muslimani. Sve kontrolišu, pa i kalendar, u kome bi da smanje na minimum broj Srba svetitelja; a za Srbe to pitanje, i slična, nije samo versko! Smisao je dublji: više nego o religiji - reč je o identitetu, o opstanku. I kad granice to omogućuju, uporno se, sa austrijske strane, sprečava ujedinjenje Karlovačke i Beogradske mitropolije. Razjediniti Srbe, koji maštaju o staroj slavi i obnovi države - cilj je protivnika. Zato Temišvarski sabor ne ispunjava očekivanja. Srpskim građanima nije uspelo ono što će ustanicima 1804. i 1815. poči za rukom. U Srbiji se pitanja ako ne rešavaju, a onda postavljaju - oružanom borbom; u Austriji borba je politička i diplomatska. Tako carica Marija Terezija, koja ograničava privilegije Srba, posle dosta natezanja potvrđuje ono što mora da bi se sprečile nove seobe. Jer posle razvojačenja potiske i pomoriške granice, Srbi graničari se sele, 1751-1753, u Rusiju, kojom vlada Jelisaveta Prva. Te seobe je upečatljivo opisao Crnjanski. Većina, ipak, ostaje u Panoniji. Dunav, kao plovni put, i Podunavlje stiču presudnu važnost za istorijsko sretanje i prožimanje Srba sa zapadnjačkom kulturom, u epohama obeleženim barokom, rokokoom, klasicizmom. U tim procesima obrazuje se srpsko građanstvo, koje ubrzo postaje tumač novih težnji i nosilac preobražaja.

Dejan Medaković je iz tame zaborava izvukao prve srpske stanovnike Beča, imena srpskih trgovaca iz 1670, koji su, uz Jermene, trgovinski posrednici između Istoka i Zapada. Poseban naglasak je na grčko-srpskim odnosima.


Beč je tako postao i stolećima bio deo srpske istorijske sudbine. Srbi su se suočili, osbito posle 1690, s novim prtivnikom: prozelitizmom katolika, za koje su oni bili šizmatici. Uz to, našli su se u procepu između Habsburga i opozicije mađarskih staleža. Najzad, braneći svoje pravo na opstanak, Srbi su ušli u procese evropeizacije, u kojima je uloga Beča bila presudna. Austrijski naučnici, nezainteresovani za srpsku dramu, jedva su pratili taj razvoj


Nepoverenje vlasti

Posle razbijanja opsade Beča 1683, Srbi naseljavaju deo grada izvan zidina: ta četvrt dobiva naziv Ratzenviertel. (Za neke je to, zbog primetnog obilja pacova, Rattenviertel!) Bečka vlast je nepoverljiva prema istaknutim Srbima. Samozvani potomak Brankovića, despot Ilirika, grof Đorđe Branković, arestiran je jer glasno sanja o obnovi srpske države, istina pod austrijskom vlašću. Bez suđenja osuđen biće uklonjen iz Beča u dovoljno udaljeni Eger, gde će umreti 1711, napisavši značajno i uticajno delo "Slaveno-serbske hronike". Tek 1743. taj veliki maštar, neobični čovek, pravi vizionar, biće prenesen u manastir Krušedol, zadužbinu i mauzolej Brankovića. (Nek mi bude dopušteno sećanje kako su Dejan Medaković i pokojni Nebojša Mitrić, još mladi, maštali da o svom trošku obnove zanemareni grob grofa Đorđa Brankovića...)

U Beču je, pod okolnostima za Srbe sumnjivim, preminuo namučeni i iscrpljeni patrijarh Arsenije Treći Čarnojević, takođe prenet u Krušedol i tu sahranjen.

A bečki Srbi, ekonomski sve jači, održavali su žive veze, poslovne i prijateljske, sa Grko-Cincarima. Revolucionarne 1848. oni će priskakati u pomoć Vojvodini Srbiji, koja se, bar zakratko, iz sna preobrazila u stvarnost.

U sklopu pravoslavne crkvene organizacije još je bila neproučena, do ovog Medakovićevog dela, istorija srpske crkvene opštine u Beču u osamnaestom veku. Za pravoslavne turske podanike, pretežno trgovce, postojala je parohija svetog Georgija na Štajerhofu, u koju su uključeni, već od 1730, i Srbi. Na Flajšmarktu je crkva Svete trojice, opet za sve pravoslavne. Patrijarh Josif Rajačić podrobno obrazlaže zašto je Srbima neophodna sopstvena crkva i, najzad, 1860, dobiva povoljan odgovor o gradnji srpskog hrama. Na listi darodavaca prvi je car Franja Josif, a odmah za njim i Milan Obrenović, srpski kralj. Patrijarh srpski ističe: potrebne su dve istočnopravoslavne crkve - jedna za slovensko, druga za romansko bogosluženje. Srpska crkva je dovršena 1890. Pravila Srpske crkvene opštine Sveti Sava biće ustanovljena 1906. Bečka crkva je pod eparhijom zadarskom. Tako su se Srbi u Beču odvojili od Grka. Prvi srpski paroh, sve do 1924, biće Mihailo Mišić, iz Kraljevaca. Time su, ne bez muke, savladani otpori i prepreke, a krunisani dugi napori Karlovačke mitropolije i Patrijaršije.

Teško do štamparije

Još dramatičnija je priča o štampanju srpskih knjiga. Srbi su teško došli do svoje štamparije, a nisu zaboravljali da su štampali knjige: u Peći, u Goraždu, Rujnu, Gračanici, Mileševi, Mrkšinoj crkvi, kao i u gradovima - Beogradu i Skadru. Odmah po dolasku, patrijarh Arsenije Čarnojević traži štampariju: sve do pred smrt njegove molbe ostaju neuslišene. Naš autor prati neumorne, ali uzaludne pokušaje Arsenijevih naslednika. Upućuju ih na unijatsku štampariju, zatim i na jezuitsku, što mitropolit Pavle Nenadović, naravno, odbija. On želi da ima štampariju pod ličnim nadzorom: u fruškogorskom manastiru Rakovcu ili baš u Sremskim Karlovcima. Carska administracija, međutim, okleva. U međuvremenu, između 1741. i 1745, važne srpske knjige se, ipak, štampaju u Beču. Autor nas podseća na izuzetnu ulogu Hristifora Žefarovića i razvoj tehnike bakroreza. Otkriva nam od kojih je bečkih majstora Žefarović učio i koji su njegovi i njihovi dometi. Obasjava nam i puteve kojima stižu knjige iz Rusije, pod značajnim patronatom Petra Velikoga. Stvorena je i prva knjižara sa ruskim knjigama. To već brine mudru i opreznu caricu Mariju Tereziju, koja želi da tu stvar drži pod kontrolom, suzbijajući uticaj Rusa.

Suočeni smo sa gotovo romanesknim figurama, kao Jozef Kurcbek ili Franc Packo. Autor nas šeta do Temišvara, gde je Srbima usluge nudila nemačka štamparija. Marija Terezija, velika katolkinja, obuzdava sebe, jer joj je stalo do ravnoteže, te Kurcbek najzad dobija, 14. februara 1770, privilegiju na dvadeset godina. Odmah su iskrsla dva problema: prvi - ćirilica, kakva slova; drugi - cenzor, o kome i te kako brine dvorska kancelarija. Posle izvesnih peripetija, za cenzora je došao Atanasije Demetrović Sekereš, paroh iz Raba, koji služi u crkvi svetog Georgija na Štajerhofu, a koji će, kasnije, 1776, primiti uniju. Boraveći u Beču, Dositej Obradović se družio s njime. Za koga je radio Sekereš - moguće je sad samo odgonetati. Izvesno je da se borio protiv ruskog uticaja, pa je sprečavao štampanje Orfelinovog "Žitija Petra Velikog". Negativan referat je dao i o "Kratkom opisaniju Zete i Crne Gore", jer je taj kratki opis bio posvećen ruskom admiralu Orlovu. Komplikacije nastaju i zbog srpsko-grčkih sukoba, kako u Beču tako i u Trstu.

Opasno spletkarenje

Uprkos preprekama, ponekad nepremostivim, Kurcbekova štamparija je označila prelom i znatan napredak u razvoju srpskog štamparstva. Nepoverenje prema Kurcbeku ispoljeno je na Temišvarskom saboru 1790. Srbi su želeli da imaju štampariju u svojoj sredini, a bili su jedini narod kome u Ugarskoj to nije bilo dopušteno. I Dvorski ratni savet i Ilirska dvorska kancelarija nisu želeli da se štamparija nađe u srpskom okruženju, strepeći od "opasnih posledica". S tim je bila saglasna Ugarska dvorska kancelarija. Nadzor dvora smatrao se obaveznim.

Kad se, uz mnoge teškoće, štamparija ipak našla u srpskim rukama, Stefan Novaković je štampao, 1794, arhimandrita koviljskog Jovana Rajića "Istoriju raznih slovenskih naroda, posebno Bugara, Hrvata i Srba". Teškoće, spletke, nagomilani problemi prinudili su Novakovića da štampariju proda. Ona se iz Beča seli na Univerzitet u Pešti, što je bio poraz za Srbe. Treba reći da su tom porazu dosta kumovali i sami Srbi jer je njihova čitalačka publika bila malobrojna. (Ta bolest, i danas, prati srpsku dijasporu, premda je u njoj, više nego ikada i nego u ma kojoj dijaspori, školovanih ljudi. Mnogi plemeniti pokušaji i danas propadaju usled odsustva solidarnosti i slabog čitalaštva.) Ali je led krenuo: Srbi izdaju Domentijana, Reljkovića, zatim tada popularne i neophodne zabavno-poučne kalendare, pa i "Srpske novine", pokušaj smeo s obzirom na nedovoljan broj pismenih i slabu naviku čitanja. Zasluga je Dimitrija Davidovića i Dimitrija Frušića izdavanje "Novina serbskih", koje su izlazile od 1817. do 1822. Ugasile su se usled nedozrelosti srpskog društva.

Budim, na levoj strani srpska varoš Taban, početak sedamnaestog veka

Pravu revoluciju proizvešće ogromna energija Vuka Karayića i njegovih saradnika, koji će se obratiti štampariji mehitarista, jermenskog manastira u Beču, koji je na velika vrata ušao u istoriju srpske kulture, štampajući epohalna dela: da pomenemo samo Vukov Srpski rječnik, prevod Novoga zavjeta i sva druga najvažnija dela Karayićeva; zatim pesme Branka Radičevića i NJegošev "Gorski vijenac"; najzad, radovi Đure Daničića, počev od "Male gramatike" i prevoda Biblije, kao i dela drugih spisatelja srpskih, Aleksandra Stojačkovića i Koste Mandrovića, Petra Karađorđevića prevod "O slobodi" Yona Stjuarta Mila, zatim list "Srbadija", pokrenut od Stevana Čurčića, i ilustrovani list za zabavu i pouku "Srbska zora", čiji je vlasnik Todor Stefanović Vilovski. I tako dalje. Bitno je: zahvaljujući objavljivanju dela Vuka, NJegoša, Radičevića i Daničića - godina 1847. bila je godina velike i ubedljive pobede narodnog jezika zahvaljujući značajnim delima sazdanim na tom jeziku i kod mehitarista u Beču štampanim.

Vukovih pedeset godina u Beču

U sledećem poglavlju u središtu pažnje je Dositejev inspirativni i plodonosni boravak u prosvetiteljskoj sredini Beča i Vukov rad na reformi, uz pomoć bečkih prijatelja, na prvom mestu Jerneja Kopitara i nemačkih romantičara. Dositej je koliko radio toliko i uživao u divnom gradu. Sam kaže: "Šest polezni i radosni godina prođu mi u Beču kao šest dana... Neprestano u prijatnom upražnjeniju, ili drugima lekcije predavajući, ili svoje učeći, samo u nedelje i na praznike učinili bi mi se dni kao da su podugački. Po mojemu složeniju i načinu mišljenja morao sam u takvom prekrasnom gradu kao što je Beč blagopolučan biti... Sav grad Beč činio mi se moj."

Vuk je u Beču proveo pedeset godina. On je u punoj meri bio "eingenjienert", to jest postao je potpuni Bečlija. O tom postoji obimna literatura. Imao je i radosnih i teških dana, možda više ovih poslednjih. Odmeravajući jedne i druge, Dejan Medaković zaključuje da se Vuk od duhovne klonulosti i očaja spasavao isključivo neumornim radom.

U Beču je, 16. marta 1850. potpisan poznati Bečki književni dogovor, po kome Vukov štokavski i ijekavski srpski jezik postaje zajednički jezik književnosti, srpske i hrvatske. Dogovor su potpisali: uz Vuka i Đuru Daničića, Ivan Kukuljević Sakcinski, dr Dimitrije Demeter, Ivan Mažuranić, Vinko Pacea, Franc Miklošič, Stjepan Pejaković. Polazni princip je bio: jedan narod treba jednu književnost da ima.

Majdan podataka

U poglavlju "Uticajni ljudi" autor spasava od zaborava značajna imena srpska u Beču 18, 19. i 20. veka, podsećajući, najpre, i na ona opšteznana. U Beču su živeli i radili gotovo svi značajni srpski pisci: Branko Radičević, Laza Kostić, Stjepan Mitrov LJubiša, Đura Jakšić, Zmaj, Svetozar Miletić, Jovan Grčić Milenko, Petar Kočić. Među njima su i kneževi Miloš i Mihailo Obrenović, Aleksandar Karađorđević i kneginja Persida, crnogorski gospodari - vladika Petar Drugi Petrović NJegoš, knez Danilo, pa srpski kralj Milan. Ako smo o njima ponešto ili dosta znali, s nekima smo se bliže upoznali zahvaljujući Medakovićevoj knjizi: Đuro pl. Đurković, Jovan Stefanović Vilovski, Ognjeslav Utješenović Ostrožinski, Nikola Kapamayija, dr Đorđe Stojaković, da pomenemo samo neke, a svaki od njih je imao svoj krug i svoja sastajališta. Medaković je dočarao taj srpski svet koji je, decenijama i stolećima, vrveo ulicama Beča, sastajao se u njegovim kafanama, hotelima, hramovima i privatnim stanovima.

Ne manje značajno je poglavlje "Srbi i Bečki univerzitet", u kome je uzgred data istorija ove visoke ustanove, osnovane 1237. od Fridriha Drugog. Bečki univerzitet je pravi majdan podataka o srpskim studentima. U tom rudniku kopao je Dejan Medaković, u raznim revirima, svestan da nema naučne oblasti čiji znalci nisu potekli iz Beča. Jer Beč je bio veliki rasadnik srpske inteligencije, njena alma mater. Tu će ulogu, kasnije, preuzeti Pariz i Francuska. Mnogi srpski studenti bili su upisani na bečki Medicinski fakultet: duga je lista mladića iz svih srpskih zemalja, varoši i sela, koji su se tu stekli na studijama. Ima Beograđana, Kikinđana, Kragujevčana, Melenčana, Svilošana, Subotičana, Temišvaraca, Arađana, Vrščana, Čerevićana, Vukovaraca, Novosađana, i tako dalje. Neki su stekli ime i u Beču i u otačastvu, kao Vladan Đorđević, Vojislav Subotić, Milivoj Kostić, Milan Jovanović Batut, Svetislav Stefanović, pa Jovan Jovanović Zmaj, da njime prekinemo ovo nabrajanje, ali i da zahvalimo našem autoru što je oživeo taj iščezli svet. Na Pravnom fakultetu je Jovan Ilarion Ruvarac, na filosofiji Jovan Radonić, na slavistici i istoriji - Aleksa Ivić, na istoriji i arheologiji - Vladimir Ćorović. Slavni bečki đaci su: Đura Daničić, Valtazar Bogišić, Jovan Cvijić, Petar Kolendić, pa Milutin Milanković, jedan od najvećih naših i svetskih naučnika. Tako je u svim strukama, koje ne stižemo da prikažemo, a ispuštamo i cele oblasti i značajna imena. Tu je i autorov ded Bogdan Medaković, pa i Mihailo Polit Desančić, obojica bečki doktori pravnih nauka. Istorijska nauka, i na Velikoj školi, i na Univerzitetu u Beogradu, veliki je dužnik Beča. Glavni istoričari - da pomenemo samo na preskok: Ruvarca, Radonića, Stanojevića, Ivića, Pantelića itd., itd. - bečki su đaci, koji su učili kod velikih istraživača, kakav je npr. Konstantin Jiriček. U slavistici, od Daničića do modernih vremena, takođe nalazimo brojna imena školovanih u Beču, osobito na katedri Franca Miklošiča i Vatroslava Jagića.

Poglavlje "Likovna umetnost" izuzetno je bogato, jer je to autorova najuža oblast, a i uticaji Beča su značajni i plodonosni. Teško je i zamisliti novu, postsrednjovekovnu srpsku umetnost uopšte bez presudnog uticaja Beča, u kome su se mnogi srpski umetnici školovali, nalazili učitelje i uzore.


Beč je postao politička i duhovna prestonica za sve narode carstva, pa i za Srbe, koji su ostavili za sobom razorena drevna ognjišta, svoje opustošene domove, opljačkane ili spaljene manastire, pa i samu Patrijaršiju u Peći. Prešavši Savu i Dunav, počinju se grupisati u gradovima i jednim sve znatnijim delom, pretvarati u građane: u Budimu i Pešti, u Sent Andreji i Sremskim Karlovcima, u Temišvaru, u Aradu i Vršcu, u Baji, Somboru i Oseku, u Pančevu i Velikom Bečkereku, u Mitrovici i Trstu


O Zahariju Orfelinu

Rodonačelnik srpske bakrorezne tehnike je živopisac Hristifor Žefarović, autor, sa bečkim umetnikom Tomasom Mesmerom, "Stematografije" i bakroreza "Sveti Sava sa južnoslovenskim svetiteljima". "Sasvim je verovatno - pokazuje Medaković - da je Žefarović u Beču svojom darovitošću prerastao svoga saradnika Tomasa Mesmera." Žefarovićeva "Stematografija" i heraldika uticala je na razbuktavanje srpske nacionalne samosvesti, a bila je i njen izraz.

Autor ukazuje i na manje poznatog Georgija Žefarovića, upisanog na Umetničku akademiju u Beču, oktobra 1744. Ali jedna od najznačajnijih srpskih ličnosti 18. veka jeste svestrano obdareni Zaharije Orfelin, graver, kaligraf, slikar i pisac, izabran sedamdesetih godina 18. stoleća za člana Umetničke akademije. Kao takav potpisuje se u ilustrovanoj "Istoriji Petra Velikog". Živopisac Orfelin prisno sarađuje s Teodorom Kračunom, najvećim srpskim slikarem u 18. veku, takođe članom bečke Umetničke akademije, čiju umetnost uveliko prožima zapadnjački duh. Ta saradnja se ogleda u karlovačkoj Sabornoj crkvi svetog Nikole. Ozračen južnonemačkim uplivima, Kračun će se od baroka usmeriti ka rokokou, smelije od Orfelina. "Tako je baš u Karlovcima obavljen proces potpunog opraštanja u srpskoj umetnosti 18. veka od umirućih oblika postvizantijske umetnosti" - zaključuje Dejan Medaković.

Na više načina i u više pravaca oglašavao se kraj stare epohe. Autor nam predstavlja rad Mojseja Subotića, iz Martinaca, Teodora Ilića Češljara i Arse Teodorovića, koji je takođe, na svoj način, obeležio kraj stare i početak nove epohe. Nova klasicistička struja, bez baroknog patosa, čija se krajnja razvojna faza ogleda u bidermajeru, preovladala je u srpskom slikarstvu, koje je dotad nadahnuće i uzore tražilo u Beču. Najzad je i Beč otkrivao svoja ograničenja, pa su se uzori tražili drugde: u Parizu, odakle zrači romantizam, a oni srpski slikari koji teže realizmu naći će svoju likovnu Meku u Minhenu. Na sredokraći između klasicističko-bidermajerskih shvatanja i romantičarskih nagoveštaja zatekao se još jedan bečki đak, slikar Pavle Simić, koji dobiva poznatu Gundlovu nagradu za antičko slikarstvo, godine 1841. Đura Jakšić, najveći slikar srpskog romantizma, vezan je i za Beč; ali on je osećao dotrajalost bečkog klasicizma. Oslobađa se ustaljenih akademskih propisa i traži svoja uporišta kod starih slikara: očarava ga Rembrant sa svojim kontrastima - majstorskim korišćenjem svetlosti i senke. "NJegovo slikarstvo - ističe Medaković - potvrđuje prevlast bujne osećajnosti nad intelektom. NJegovim delom srpski romantizam je dostigao svoj vrhunac."

Jedini vajar Dimitrije Popović

Autor nam otkriva ulogu bečkih učitelja u obrazovanju srpskih slikara. Na Stevu Todorovića uticao je Ferdinand Georg Valdmiler, koji je na putanji između romantizma i realizma, a kasnije je impresioniran Karlom Ralom, koji ima privatnu radionicu, a uticao je i na druge Srbe.

Posebnu Medakovićevu pažnju privlače srpski umetnici koji se zadržavaju dugo ili trajno u Beču: Dimitrije Petrović je jedini Srbin koji je na bečkoj Umetničkoj akademiji studirao vajarstvo. Obuzet je idejama vladajućeg klasicizma. Za Kneževinu Srbiju izvajao je grbove za topove stajaće vojske. Uradio je spomenik mađarskog pesnika Kišfaludija za Budimpeštu, a u beogradskoj Sabornoj crkvi njegovo delo je predikaonica. Poznat je kao livac novca i medalja. I sin vajara Dimitrija Petrovića, Ladislav, sav pripada gradu Beču u kome je ostavio trajne tragove.

Zanimljiva ličnost je i Anastas Jovanović, u Beču od 1838, kao pitomac kneza Miloša, koji se prvi među Slovenima zainteresovao za fotografiju i njenog prethodnika - dagerotip. On je izradio prve stereoskopske slike, značajne za istoriju prestonice, čiji je stari izgled, pre izgradnje ringa, ovekovečio. Rodonačelnik je kod Srba i u izradi litografije. Rodoljub i vatreni pristalica dinastije Obrenovića, Anastas Jovanović je imao velike projekte: "Srbski spomenici" i "Panteon Slavjanski", što bi bio niz portreta i istorijskih kompozicija, koji bi tekli hronološkim redom. Plan je ostvaren samo delimično, jer je srpska publika zatajila, nije bilo dovoljno pretplatnika za njegove sveske.

Značajan po posledicama jeste boravak Uroša Predića u Beču, koji je studirao na Umetničkoj akademiji, u majstorskoj klasi profesora Kristijana Gripenkerla, zastupnika Vinkelmanovih estetičkih shvatanja. Predić je ubr-zo dobio Gundelovu nagradu, kao vrlo istaknuti đak Akademije.

Dejan Medaković tačno određuje Predićevo mesto u strujanjima tadašnje austro-nemačke umetnosti i njegov odnos prema uzorima. Sa svojim profesorom Gripenkerlom Predić radi na izradi friza, u dvorani Gornjeg doma neoklasicističke zgrade Bečkog parlamenta, u tzv. Herenhausu - dokaz da je Predić stekao znatan ugled i veliko poverenje. Reč je o scenama iz grčko-rimske mitologije i istorije, koje su, nažalost, uništene u Drugom svetskom ratu. Zahvaljujući Predićevom pedantnom čuvanju dokumenata, naš autor uspeva da rekonstruiše osnovne podatke o ovom značajnom uništenom delu.

"Slikarski Šubert", kako su ne bez razloga nazivali Uroša Predića, opredelio se, po povratku u zavičaj, za žanr-motive i crkveno slikarstvo, čije bečke i srednjoevropske izvore majstorski utvrđuje Dejan Medaković.

Pobednički pohod Paje Jovanovića

Isto tako analitički i nadmoćan pristup karakterišu stranice posvećene Paji Jovanoviću, takođe đaku iste Akademije i istog profesora Kristijana Gripenkerla. Obasjaće ga i primer drugog majstora: Leopolda Karla Milera. Još u Akademiji Paja Jovanović je dobio priznanja kao izuzetno darovit mladi umetnik. A onda je započeo njegov pobednički pohod: žanr-motivi, velike istorijske scene, portreti. "Vrlo brzo postaje traženi slikar evropske aristokracije, obasipan poruybinama kraljeva, prinčeva, grofova, mondena, znamenitih umetnika, naučnika i novčanih magnata. Ovakvu reputaciju za života je u evropskoj umetnosti od druge polovine devetnaestog veka stekao samo još Franc fon Lenbah (1836-1904), slikar kneževa i sam slikarski knez u minhenskom portretskom slikarstvu." I car Franja Josif Prvi je bio Jovanovićev poručilac i model. Sačinio je carev zvanični portret koji je visio u glavnoj sali austrijskog parlamenta. U ono vreme teško je i zamisliti veće priznanje. Paji Jovanoviću savršeno pristaje izraz da je bio eingenjienert.

Pandurski zastavnik iz temišvarskog Banata

"Za razliku od nezaobilaznih bečko-srpskih veza u oblasti likovnih umetnosti, kao i političkih i privrednih spona koje su gotovo preobrazile izgled srpskog društva u osamnaestom i početkom devetnaestog veka, o muzici i muzičkom životu podaci su sasvim oskudni. U tome se ispoljavaju izvesna ograničenja srpskog duha i kulture. Beč je u 18. i 19. veku muzička prestonica sveta; u njemu živi duh Mocarta i Hajdna, a Betoven stvara svoja velika dela u vreme kad su Dositej i Vuk u Beču. Međutim, ako u Dositejevoj "Autobiografiji" ima samo šturih podataka o muzičkom životu, kod Vuka i NJegoša nema ni pomena. Romantizam, kome pripadaju ova dva srpska spasitelja, više nego bilo koja druga epoha - prožet je duhom muzike; a ona nije dotakla naše velikane, koji su - očigledno - imali sluha za gusle, a ne za simfonijske orkestre, za klavsen, klavir ili violinu.

U romantičarsku atmosferu Beča uklapao se Kornelije Stanković, koji svoje muzičko obrazovanje duguje profesoru Simonu Sehteru. Stanković je ubrzo postao utemeljač srpsko-pravoslavne crkvene muzike: na arhijerejskoj službi patrijarha Josifa Rajačića, a u prisustvu brojnih Grka, Rusa, Srbalja i Nemaca, Kornelije Stanković je dirigovao, u grčkoj crkvi, svoju liturgiju po Jovanu Zlatoustome.

Australijanac iz Rume

Kompozitora je čekalo iznenađenje, za nj neprijatno, po meni karakteristično, koje goni na razmišljanje i izvesne ne baš vedre zaključke. "Pokušaj uvođenja višeglasnog crkvenog pojanja, zasnovanog na tradiciji karlovačkog pjenija, izazvalo je carigradskog patrijarha Antima da srpske crkvene vlasti upozori o njihovom odstupanju od tradicionalnog jednoglasnog grčkog načina pojanja. U pismu koje je uputio patrijarhu Rajačiću, carigradski patrijarh Antim izričito zahteva da se 'vaspostavi otečeska grečeska muzika'. Pri tom pominje dve srpske crkvene opštine, bečku i tršćansku, gde je staro pojanje napušteno u korist višeglasja."

Srećom, patrijarh Rajačić je bio Stankovićev zaštitnik, koji ga je ohrabrivao da nastupa ne samo na božanstvenim službama nego i na duhovnim koncertima. Prevagnuo je uticaj Srednje Evrope, u muzici kao i u crkvenom slikarstvu. Za Kornelijem Stankovićem došao je Josif Marinković.

Treći student muzike u Beču bio je Petar Kostić, kasnije kompozitor, rođen 1877. koji je u Beogradu bio Mokranjčev učenik. On sarađuje sa srpskom crkvenom opštinom i pokušava da joj stvori crkveno-pevački hor. - Iz Budima dolazi u Beč, na usavršavanje, i kompozitor Petar Stojanović, Kostićev vršnjak, čije kompozicije i muzičko-scenska dela prihvataju bečki orkestri.

Zanimljiva je i pojava Toše Andrejevića Australijanca, dirigenta, kompozitora i fagotiste, rodom iz Rume, koji se obreo u Beču, postao član bečke "Zore" i oduševljeni saradnik čuvenog Štrausovog orkestra, sa kojim se uputio u Australiju, gde je osnovao i sopstveni orkestar. - Iz Pančeva stiže u Beč desetogodišnji violinista Dragomir Krančević, rođen 1847. koji je sa četrnaest godina vrlo uspešno svirao u velikoj Riterskoj dvorani, da bi dospeo, u svojoj petnaestoj godini, do slavnog Muzikferajna, u kome nastupa više puta, a jednom i svirajući u korist zidanja srpske crkve. Tom prilikom je, u znak priznanja, dobio album Vijetanovih kompozicija i svesku sa posvetama i autogramima Bramsa, Rubinštajna i drugih. Taj mladi Pančevac odbio je ponudu da postane profesor violine na Bečkom konzervatorijumu posle odlaska njegovog učitelja, profesora Helmesbergera, u penziju. Vuklo ga je rodno Pančevo, ali bi se često obreo u Beču da svira na velikim filharmonijskim koncertima. Pozivan je i u Peštu.

Srpsko ime na violini

Kasnije se vratio u Beč i tu živeo sasvim povučeno. U penziju je otišao sa pedeset četiri godine da više nikad ne zasvira. "Štaviše, tad je virtuozu Janu Kubeliku prodao i svoju Stradivarijusovu violinu. Tekst pod naslovom: Koncertmajstor Dragomir Krančević - nekad slavan, umro usamljen, pojavio se u jednom bečkom listu. I mnogo kasnije je pamćen kao "čovek, koji je, kao virtuoz na violini pronosio srpsko ime po velikom svetu i uživao najlepši umetnički glas među evropskim muzičarima kroz nekoliko decenija". "Krančević je - zaključuje Medaković - bio prvi srpski reproduktivni umetnik koji je i u najoštrijoj konkurenciji izborio zapaženo mesto."

Nema kraja Medakovićevoj, pa stoga ni mojoj priči, a morali bismo je završiti, sad vrlo strmo, premda su u pitanju ljudski životi u kojima se ogleda istorijska sudbina našeg naroda. "Srbi oficiri u carskoj vojsci" - ne usuđujem se da zađem u šumu podataka tog poglavlja i da se suočim sa svim tim likovima naših predaka. Presudna je uloga Beča u životu srpskih graničara; ali se i odbrana, pa i osvajanja carstva nisu mogli zamisliti bez srpskih ratnika i njihovih velikih žrtava. Vojna krajina je postojala od 1522. do 1881. Tu su Srbi za svoje mršave privilegije plaćali danak u krvi. Vojne obaveze su bile surove, a trajale su od 16 do 60 leta. Zato su Srbi bili slobodni seljaci, a ne kmetovi, što je za njih bilo od životne važnosti. Carstvu su dali više od deset hiljada sjajnih oficira, biranih po najstrožim merilima, među kojima i nekoliko vrlo istaknutih vojskovođa. Nemali broj njih zaslužio je plemićke titule. Hvala Dejanu Medakoviću što je te jake ličnosti, dramatičnih, a često i tragičnih života, dozvao u naše pamćenje.

Ni o društvenom životu Srba u Beču ne smemo da izlažemo autorove teze. Skrećem pažnju i na značajno poglavlje, minijaturnu istorijsku studiju, "Položaj Srba u 19. veku", gde je, pored ostalog, predstavljena borba Srba za Vojvodovinu Srbiju. Taj više san nego java danas je izopačen. Naši preci su se svim srcem zalagali da naglase Srpstvo u Banatu, Bačkoj, Baranji i Sremu. A neki naši savremenici, ignoranti u istoriji, okrenuli su smisao ideje o Vojvodini, pa su se za autonomiju borili u odnosu na Srbiju, što je apsurd. Za Srbe je autonomija bila spasonosna u Austriji i Austrougarskoj, kad su bili ugroženi od prekrštavanja, unijaćenja, pokmećivanja i odnarođivanja. San naših vojvođanskih predaka beše: ili da se vrate na svoja ognjišta, tamo daleko, u Metohiju, Kosovo, Staru Srbiju, moravsku Srbiju, Šumadiju; ili pak da se ujedine sa maticom Srbijom, kad istorijske prilike to dopuste. Izokrenuti smisao vojvođanske autonomije - danas znači ne znati istoriju, izneveriti pretke, ponašati se beslovesno. Zato sam duboko uveren da je autonomaštvo - antikultura. Jer ne znati svoju istoriju, izneveriti svoja predanja, olako zanemarivati egzistencijalni srpski interes, zaboravljajući zavete predaka - šta je drugo do varvarstvo?


Posle razbijanja opsade Beča 1683. godine Srbi naseljavaju deo grada izvan zidina: ta četvrt dobiva naziv Ratzenviertel. Bečka vlast je nepoverljiva prema istaknutim Srbima. U Beču je pod okolnostima za Srbe sumnjivim, preminuo namučeni i iscrpeni patrijarh Arsenije Treći Čarnojević odakle je prenet u Krušedol i tamo sahranjen


Dokazivanje malih naroda

Ali vratimo se monumentalnoj knjizi akademika Dejana Medakovića, koju sam ja ovim prikazom ne malo okrnjio, oštetio, osiromašio, te dugujem izvinjenje i autoru i vama, slušaocima. Srbi su - valjda smo bar to dočarali! - uspeli da se integrišu u bečku kulturnu sredinu, ne samo kao prodorni trgovci, uz pomoć vrlo dovitljivih pravoslavnih Cincara, nego i kao umetnici, i činovnici i, osobito, kao vojnici. Očigledne su izvesne zasluge Srba za širenje bečkog evrpskog duha; njime obogaćeni, zračili su na balkanskim prostorima, kojima je još vladao i ton davao Islam. A u nekim, izuzetnim slučajevima i Srbi su zadužili Beč. Mislim na vrhunske stvaraoce, kao Paja Jovanović i Uroš Predić, ili Josif Danilovac, vodeći karikaturista carstvujušće Vijene, ili Ladislav Petrović, zahvaljujući kome znamo plan starog Beča. To su, rekao bih, samo neki od primera našega davanja. Mnogo više smo primali... sem u vojsci, gde smo ne samo davali nego se i stolećima žrtvovali. Tokom istorije Austrijanci Srbe iz Vojne krajine doslovno cede!

Malom nesrećnom narodu, što su Srbi postali voljom nemile istorije, uskraćene su mogućnosti da mu se svi darovi razviju. Mali mora stalno da se dokazuje - ka najboljem i najvišem prinuđen je da teži. Mali ne smeju da dremaju. Upamtite to, osobito vi mladi, koji mislite da krenete u veliki svet: on vas ne čeka raširenih ruku, nego će vas primiti, samo ako ste beskrajno vredni i mnogo znate, primiće vas da vas cedi. Sudbina nam je takva: da moramo doskočiti toj večitoj zamki, koja je vrebala i naše pretke. Istorija je učiteljica: učimo savesno od nje, izbegnimo sudbinu ponavljača.

Šta još moramo da znamo? Lestvice vrednosti postavljaju veliki narodi. Nisu te lestvice uvek ispravne, ni pravedne. Ali mi ne možemo diktirati merila Parizu, ako je reč o modi ili o slikarstvu. Eto, baš u Parizu ima, među pedesetak hiljada slikara, naših umetnika, koji su pri samom vrhu, potpuno integrisani u pariska merila. No ipak su stranci, što može biti i preimućstvo, ako drže do sebe i svoje kulture, kojom obogaćuju kulturu koja ih je primila. A ovde, u otačastvu, nalazimo se na tlu tranzitnom, često ugroženi od osvajača? Nesreća postaje prednost ako se dogodi čudo, pa se sudar civilizacija pretvori u susret, prožimanje, oplođivanje, uzajamno bogaćenje. U Panoniji je i do tog dolazilo. Srpski seobari su, pre sopstvenih domova, gradili svoje crkve: preko tri stotine hramova u 18. veku, u baroknom stilu, sa ikonostasima, što znači sa oko deset hiljada slika! To je bogatstvo. A nije bilo nimalo lako sviknuti se na novi kulturni ambijent, prilagoditi mu se, ne odričući se svoga srpsko-vizantijskoga nasleđa. Ako u ljudima prevagnu duhovne vrednosti, a jedna od njih je i plemenita radoznalost, ako ljubav, ta bitna vrlina čoveštva, ne doživi poraz, civilizacije se ne moraju antagonizovati: one mogu više nego koegzistirati - prirodno je i da se uzajamno oplođuju.

izd. Prometej,
Novi Sad, 1998.
Reč u Panečvu,
23. februara 1999.

 
| vrh strane | sadržaj broja |  

PRVI BROJ SRPSKOG NASLEĐA IZAŠAO JE IZ ŠTAMPE NA BADNJI DAN LETA GOSPODNJEG 1998.


[ novi broj | arhiva | kontakt | promena jezika ]
webmaster@srpsko-nasledje.co.yu


Copyright © 1998. NIP „GLAS“